Стармали

Досетке, наивности и др. из дечијег света, (Продужење). Отац је, послом својим, морао да се дуже времена бави у другој вароши. Мати са двоје деде остала је код кућеЈедаред се мати јако снуждила, бринула се што отац већ подавно не иише. Мала Мара хтела је своју матер да теши, па ето чујте како ју је тешила у ^наивности својој : „Немој се ти, мати, — вели — бринути. што нам отац не пише ; можда је болестан, па ће нам писати кад оздрави."

Мала Катица желила је да и она иде на божић на јутрење. Зато је молила родитеље, кад пођу да и н>у пробуде. Ко ће тебе нробудити, — рече јој мати, — кад ти т в р д о спаваш. Ад она јецнако мољакаше . Само ви мене викните, ја ћу већ м е к а н о спавати.

Наша Ленка је веома бистро дете. Њена озбиљност јој тако лепо доликује. У њеном карактеру има нека црта строгоети, којом се таки наоружа, чим јој ко каквом неумесном шалом или бесмислицом приступи, то не воле. И онда обично врцне из ње нека искра сатире. А уја Косга баш зато воле да се с њоме шали Једаред обећа јој Коста да ће јој купити лутку која г о в о р и. Ленка се намргоди и рече: лутку, која г о в о р и ?! — Па да! — А умели и да л а ж е?

Пста Ленка радо даје просјацима крајцару-две, а и више само ако има. Али за чудо неможе да трпи кад јој просјак каже: фала ! Ономад сам гледао |из прикрајка кад је просјаку изнела једну крајцару. Просјак јој поче захваљивати и благосиљати је. А она му на то одговори: што мени говориш фала! — Нисам ја крајцару правила.

Иста Ленка уме и да буде поверљива, — али само према ономе, који с њоме озбиљно разговара. А то чини наш свештеник, који нам често у кућу долази и са Ленком никад не проводи шале, већ је поучава, и корисним стварима забавља (а то је њој и срце и душа). И ономад је г. свештеник био код нас, па се са Ленком по своме начину забављао. А кад је пошао од нас, Ленка га пољуби у руку. — Чекајте то још није све. Кад је попа већ на пољу био, Ленка истрчи за њим, стигне га и кад се попа сагну да је у чело пољуби, она му пришапну на уво: Попо ! поздравите богу !*)

*) За ове три последте белешке изричемо неподписаном писду велику захвалност и молимо га да Ленку ни одсада не губи из очију, и да нам пребележи и јави све, што значајно на њој налази. Већ ове три белешке довољне су, да сватко Ленку заволе. Ур. Досетљив рачунџија. Прозове учитељ ђака, па му зада један рачун из алђебре. ђак је кубурио и мучио се, али о једно запе, па ни маћи. Учитељ, да би извео на пут, хтеде му примером показивати: „Кад ти имаш 5. фор. у џепу, а треба шустеру да даш за ципеле 5. фор, шта ти онда остаје?,, „Ципеле;" — одговори досетљиви рачунџија. Ћуекија. Ту езел! Молим, господн- лаћман, ја нисам тај? А да ко је? запита лаћман, који је рад био, да зна, шта ће му свај одговорити. То је Шваба! — рече рекрут. (Он је имао док је код куће био комшију Швабу који се звао Хизел. —) Ћускија.

Најстарији човек на свету, „Стариали" радосно јавља свему свету, даје најстарији човек на целој земљи у Митровици. Зове се Коста Трумић, иначе је „ответник" и уредник „Ф р у га к, е Г о р е." Ко не верује, нека прочита 1. број тога листа, па ће наћи ово: „II о х ит а ј м о с в и н а б и р а л и ш т е посдедугог, тужног и тешког борављења од 255 год. у тами и мртвилу..." Лепа старост! 255 година! Ко толико проживе, _у т а м и и мрт в и1 а у", томе се несме замерити, што на другом месту будажњење „нашег јединца" назива „м а т ејматичком и с т и н о м." Покојна „Зоља*.

Добро је комшију послушати. Један веран слуга лошег господара отиде истом (који је бијо солгабиров) да му као евон верном једну сгвар изради велећи му када му ствар изради да његова јабука неће валити овај му обећа даће му зајиста израдити као што је и било, после неког времена позове га себи, овај обуче као прост човек стајаће руво промишљајући какву, би јабуку г. солгабирову понео. Напослегку сети се да господа радо после вечере по коју роткву поједу, дакле натовари иуну торбу роткве, нато дође његов комшија видећи га да се овај на пут спрема запита га куда је намеран, овај му све по реду одговори на то ће рећи ком шијагдеби ти од срамоте посијо роткве боље понеси једну торбу краставаца овај нато изручи и оде у башту те набере пуну торбу свезрели семењака краставаца и упути се с обећаном јабуком господину солгабирову, кад је тамо приспео куцне радосно на врата мислећи у себи какоће г. солгабирова с' јабуком изненадити улазећи у собу одма скине торбу с рамена показајући дар који за труде г. солгабирове доноси му; овај кад опази краставце зазвони и на звоно дође солгин иандур овај му заповеди да истог човека изведе у авлију и сваки му краставац о главу разбије и да му више на очи не излази; пандур је своје учинијо и овај сиромак са покуњеним носом оде