Стармали

џ СТАРМАЛИ" БРОЈ 16. ЗА 1«83.

123

* * * = „ Салвете!" значило је до сад у датинском језику „здравствујте!" ал.' од сада ћемо салвете друкчије морати тумачити. * * * ^ Богиња правде има марамом везанеочи. У Србији уме пак правда кашто да се и изрази марамом стегнутом мало ниже — око врата. * « * # Јупитар има 4 месеца, земља има 1 месец, а уредник „Брке" добио је 2 месеца. * * * © На суду је питао председник Илку, зашто се она по други пут удавала. А да ли ће небесни судија сад запитати кога, зашто се Илка сада опет удав — удав — удавала? * * * □ Кажу београдске новине, да је Илка последње вече захтевала и добила обарених јаја. А зар је она могла мислити, да то човека обара? * * * ■х Кад се већ сгежу неки чаршавом, неки салветом, ја се све бојим, да се когод нестегне још и мид ером! * * * А Како су времена опасна, то се „Стармали" дао у бригу, да га неће претплатници сад при прелазу у нову четврт банкама угушити! Аб.

већ ни најмање нису сумњали о истиности бабинога големог блага. У овол врзином колу од улагивања, лицемерства и крајње себичности прибележити ми је само две искрене и несебичне душе, који ништа друго пред очима не имађаху до ли да баба Еви, колико могу помогну, и јаде ублаже. А то вам је једно др. Симић, који у доброј намери цео овај заплет измајсторисао, а друго вам је учитељица госнођица Видосава, која је, не само сада, већ одавна, сваке недеље, кад је имала каде, похађала пријатељицу своје покојне матере, — она јој није могла великих понуда доносити, ал кад је што донела, то је било од свега срца. А тешити знала ју је лепо, и болној старици беше срце најпуније, кад је она код ње била. При болничкој постељи баба Евиној састајао се више пута др. Симић са госпођицом Видосавом па као што се гнушао свију оних других притворни халамана, тако му је души годила ова красна, чиста и необична доброта. А што да тајим кад и сами нагађате, да је слика госпођице Видосавз остала Фотографисана у срцу младога доктора Симића. Алапљивци су све то гушћу мрежу саплели око болне Еве. Како би се овај заплет размрсио да је баба Ева дуже живила — то не знам. Али на брзо умре,. — њезине се муке завршише. Никад ваљда није сиромашак патник који умрво тако измирен са светом, као што је умрла баба Ева. Њене са-

Стопедееета шетња Абуказемова. Стани Абу-, стани Абу, честитке се спрема! Стани, рекох, — али где је, н>ега овде нема. Где је Абу-, где је Абу? пријатељство пита. Побего је, побего је, да му с' не честита. А ја сам вам у г .ахуку: (управо у лету) Те његову шетњу здравим,- сваку педесету. Ал је Абу- здраво скроман, то већ многи знаду У Новоме Саду, Он не мари за свечаност, за пошту, параду. Кад осване свет' Илија, он у Руму шмукне, Тога ради многа ода мора да умукне. Више пута бива што-шта да му с' гратулира, А наш Абу-, а наш Абу-, таки с' апсентира. То Је тако чешће било, од стара земана, Па ето се потврдило и данашњег дана: Навршило с' С1, његових прошета И многи га траже да му с' че^тита опета; Јест — ал он је тој паради окренуо пету, И ено га, бог зна где је, у беломе свету. Али нека, кад га хвала у брк тако вређа, Ми ћемо му коју рећи, 'нако иза леђа. мртне муке беху ублажене тврдим уверењем. да на овом свету има много, много добрих, рајских душа, и она је заклопила очи благосиљајући доброту и нежност ближњака својих и то јој је мелем био, који јој је последње часе осладио. И то се,да богме рашчуло, како је баба Ева умирући, дизала руке да добре људе загрли. Она је и тастаменат правила; писао га је др. Симић, па и он је пре него шго се тестамепат објавио, само толико рекао, колико је смео рећи, т. ј. да баба Ева није заборавила оне, који су јој у болссти њеној толико хришћанске љубави показали. Обе гране породице већ су навукле црне хаљине, не знам која је црња (и боља). У лицима њиховим било је изражено неко свечано ишчекивање, које је хтело да изгледа као права и дубока туга, Ако је ко од једне стране раширио мараму, да обрише суве очи, другијеод друге стране осетио потребу дубоко уздахнути. И тако даље. Дође дан кад ће јавно да се прочита баба Евин тастаменат. Некоји млађи чланови породице кикотали су се кад је др Симић читао какво је благо и скупоцености оставила покојница наметљивим туђинцима, — које је тестаменту на првом месту поменула. Тета Доки на пример оставила је своју зимску мараму (на којој је само шест — али повећих закрпа било.) Берберка мал' што није у несвест пала кад су јој предали наследије, које се састајало из неког отрцаног жрнала за кафу; баба Боси носкурњачи паде у део дрвена иконица са ликом св. Спиридона; коларка доби оклагију и две варјаче, и тако сви редом добише ио нешто, ко- *