Стармали

170

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 22. ЗА 1883.

ње са новосадске калдрме само искаче из земље и отскаче у вис, те лупа мађарске и чивутске прозоре. Они су, даље, тога уверења, да еу сви сународници наши овде у Угарској лутке, које не умеју саме мислити и по своме увиђењу што делати, него да сви Срби у Угарској имају на штикли иовезан конац, од којега је други крај у Новом Саду, те кад се овде повуче а конци се сви затегну и лутке онда играју, скачу и немирују. Само је тој господк пандурима, и другим министрима и Чивутима за чудо, како да никад не букне ни најмањи пламичак у Новом Саду, него ето још једнако изгледа све мирно и нитомо, а толике су прилике биле, да се ма што налик на какав немир појави, те да се они могу за то ухвагити и рећи: Ето јесмо казали! Док међугим у њиховој мирној и патриотичној Будапешти сваки час лупају Тиси и Чивутима прозоре, гомилају се по улицама, проби]ају дућане в пљачкају; исто тако и у старој крунидбеној вароши мађарској II о ж у н у, па у лојалном III о п ро њ у, у чисто-мађарској Њиређхази, уТисином Дебрецину, па онда даље у цивилизованом Б е ч у и културтрегерском Б е р л и н у и т. д. свуда се појављују немири у разноме правцу, аНови Сад ћути као заливен, његови грађани живе у љубави: С р б и пазаре код Чивута; Немци дају синове у мађарску гимназију; Слов а ц и зидају ч и в у тс к е куће; К а л в и н и чувају српске винограде; Мађарице месе лебац и за >Срб е; Н е м ц и келнејји послужују у мађарским кафанама српске госте; С р п к и њ е уг.имају за дојкиње својој деци једре Мађарице; Чивуткиње нај_ ПОДЈЖ(В«ТБ. Добра партија, (Свршетак.) Госпођа Лена седила је за својим шиваћим столом и нешто је шила. „Охо, господине Летићу" дочека га она, „охо, паданас је недеља, а ви ипак не одосте шетати, већ походисте мене, — но то је баш леио од вас!" Летић није околишио много, већ као, што но кажу: с неба па у ребра: „Госпођо Лено, нисам дошао на празан разговор, ни тек само онако да ме врене прође, — важан, велеважан је узрок мојем доласку данас." „Шта ? Нешто важно имате да ми саопштите, господине!" запита стара Лена зачуђена и спусти шав на крило а наочари своје подиже са борно сабранога носа на чело, које је још борније сабрано било. „А шта то може бити, баш сам радознала." „Госнођо Лено" поче пунонадежни младожења, И ви знате да сам ја поштен и ваљан човек: ви знате да сам ја у магистрату под платом и да своју сигурну кору хлеба имам, Знате да нисам пијаница, ни карташ, ни ноћник, да нисам лакомислен човек „Знам, знам, чедо моје, знам ја то добро, прихвати стара Лена, — „али на што то и говорити. Шта хоћете тиме да кажете?"

мљују х ри ш ћ а н с к е девојчице за „кинцмадле;" Р усини сеју роткву и патлиџаи и за Мађаре; — све то иде лепо и красно, и то не само сада, кад се у Будимпешти обијају златарски дућани, у Загребу газе мађарске фирме, а у Њиређхази бацају Чивути у ватру, него Нови Сад је осгајао увек миран и питом и онда, кад су комесари дерали општинске протоко^ де, кад су односили у суд Матичине књиге и у опште, кад су ма „какова нибуд" искушења паилазила на питоме, мирне и лојалне Новосађане, За то би црепоручили будапештанско-чивутским новинарима, и њиховим прапорцима по провинцији, да добро промозгају имају ли право кад нас сумњиче, и нека се сете, да док Иштоци на сабору говори против Чивута, дотле Новосађани Срби свечано дочекују пештанске чивутске »шрифтштелере;" док у Будиму лупају Тисине пенцере камењем, дотле ми овде у српском позоришту представљамо идеју „Хунгарије," где суделују наше жене и наше кћери; док у Пешти обијају чивутске дућане, дотле код нас српско певачко друштво суделује са мађарском Далардом" у концерту, којега је чист приход намењен фонду те исте„Даларде," да Ои јој се осигурала егзистенција, јер је била на ком часу да пропадне. Ово но спомињем што замерам томе суделовању, грађани једне вароши и треба да живе у љубави и узајамности, него што хоћу оне новинарске Чивуте да повучем за браду, да увиде како су јадни и жалосни тумачи јавнога мњења и како својим гушчијим нерима и гушчијом машћу прљају невиност нашу и муте чисту воду наше слоге и узајамности,а нема моћне ру„Шла хоћу да кажем?" замуца Летић, малко збуњен, гледајући у свој шешир који је непрестано обртао, — „шта хоћу да кажем? притрпиге се, сад ћете чути." „Но, но па немојте се ни најмање устручавати. Мени можете сваку своју тајпу поверити!" тако га је храбрила старица, која је сад свевећма нестрпљива и радознала била. „Па лепо, госпођо Лено! Ви знате, да сам ја сам самцит, — кад кинем немам кога ни да ми на здравље каже, кад ми се откине са кошуље дугме, немам кога да га пришије, кад ми се чарапа подере, немам никог да ми је заштопује; све то морам сам да радим< — ја, мушка глава, који сам вичан перу и мастилу само." „Ала, ала, човече, па ад вам се тако што деси, донесите мени, ја ћу вам радо помоћи. Та то су иаленкости. А ја ћу то радо учинити. Своме ближњему ваља помагати, — говорио је увек покојни г. игуман. „И ја сам тога мишљења," одговори пунонадежни младожења, — али, госпођо Лено, ја сам човек, који имам и поноса, мени би тешко било да нримам услуге тек онако, као из милости, ја „Знам, знам, али и ви мени више пута бивате на руци, кад имам носла у магистрату, или кад треба што да се напише, па ће те ми и од сада бити у помоћи. И онда моје услуге нису никаква милост, то је онда признање и дужност. „Добро, добро, госпођо Лено, нека је и тако, — ал ја би волео да међусобно та дужност добије своју лепу