Стармали

242

„СТАРМАЛИ" БР0.1 31. ЗА 1883.

љубав! Како би се ми данас грлили с Мађарима, Руси с Немдима, клерикалци с народњацима — то би билн општи европски весели сватови, у којима Ои био руски цар кум, немачки „с1ег <>11е "ТИет" стари сват, краљ Милан девер а Бизмарк гајдаш. 0стали би били пустосвати, накитили би коње каквом ошитом евроиском тробојницои, шешире маслиновом гранчицом м и р а, и утркивали би се на колима просвете и напретка. Међутим док се не дође до тих европских сватова, дотле ћемо се морати задовољавати са сватовима у ужем кругу, мораћемо се мн поједини људи у љубави мирити и венчавати, а европски капацитети и државаици нека се после на нас угледају, па нека и они над целом Европом развијају свилени превес општега мира, братства и једнакости; нека и они онда заиевају: „Исајије ликуј!' ; иа нека и они заплету у колу и подвикну какву згодну подскочицу: Како играм да играм, само да се наиграм; па онда би у тој оиштој љубави и сами штајерегзекутори измирили се, сродили и окумили с људма, те би им викали: кес' куме!, кумови би онда по обичају разбацивали новац, а егзекутори (по старој навици) грабили. Женидба је уопште леаа ствар, то је моје тврдо уверење, и ако ће неки по досадашњем мом писању држати можда, да ја нисам увек био конзеквентан у мојим назорима о тој ствари. Јест, лепа је то ствар. јер прво ожењен човек у Новом Саду плаћа мање парохијала, друго има му ко нришити дугме на кошуљи кад му се откине у бирцузу кад се с каме потуче; треће не мора ићи увек у цркву кад хоће да чује предику, него има то и код своје куће; Две руже,*) Били смо ти ми ђаци, — а било нас је тројица; једаи је био заљубљен у фрајла Резу, други у фрајла „маковога кеца", а трећи у фрајла „Боцу". Да дивне љубави ! Последња два идеала позната су и ономе, који неје кадуђер; е а онај нрви идеал неје богме ни калуђеру непознат. Фрајла Реза била је шта, ми радиш ; оне леие очице онлј дивни етас, они румени обрашчићи — уф та и благодјејанац би их загризао. Но ма да се звала Реза, ииак реза на њеноме срцу не беше затворена; она је била отворена, али само једиом и то моме другу Миши. За остале је био дуилован локот (од цица) на рези. Нас тројица смо у главноме већ у почетку описаниВиди се даклем, да смо сва три у главном различити били; но једно, што је код све тројица заједничко било, било је то, што смо се радо један са другим шалили, и то тако, да је та шала ономе, на кога се односила, кадкад и пресела. Особито је у томе био вешт т. ј. д » кога од нас два насади резиног срца „пандур." Тако једанпут баш на св. Порфирија, кад је мој имен*). На рагашсану награду,

четврто не мора лупати главу и бригу водити о томе, шта ће и куд ће с новци, него ту главобољу прима на себе жена, која и без бицета даје асигнације мужу, као неком званичном благајнику; пето ожењен човек не мора сам чепркати по орману, да нађе себи пеш кир, чарапе и краватлу, све то стоји готово на своме месту, а он само има да обује пешкир, да се убрише краватлом и да веже чарапу око врата (овако бар може да се дешава док је човек под прстеном); шесто ожењен човек неморасе сам патитии трудити да дочеку1е и разговара непријатне „визите", него гажена замењује, а он се може на фини начин извући и отићи гдегод да прави „кур"; седмо је добро ожењеног човека то, што има кога код куће, ко ће кредигорима кад дођу, казати, да „муж није код куће"; осмо: ожењен чо век не мора држати и нлаћати локалне новине, јер и без њих дозва од жене своје шта се све у вароши догодило; девето је добро ожењеног човека то, ш го не мора сам себи кувати „фруштук" и сладити каву, него му то мила женица драговољно учини, чим јој обећа, да ће јој купити нове хаљине; десето је добро ожењеног човека то, што га ако је здрав има ко веселиги, ако је болан неговати, ако је брижаи ведрити му чело, ако је . . . . но гле, гле, куд сам ја отишао. Весеље, нега, ведрина — та то су све ствари, које не спадају у сатиричан лист, о томе би пре могао какав педагошки лист писати, и онако им је остало доста простора, јер нису га утрошили у прославу имена наших највећих народних добротвора, него су овима посветили три ситна редића, а остали су иростор из ш те д ње оставили ваљда у „шпаркасу* српске журналистичке пемарности дан био и кад сам се надао слици моје „будушче" т. ј. да ће ми њеном сликом честитати, добијем заиста нисмо „1осо"; опипам и видим, да је пешто унутри, отворим и на моју највећу ополченост угледам место слике маковога кеца. Одмах сам знао, да је то Мишино масло. А чекај Мишо заиамтићеш ти то! И са Стевом је направио једаред комедију. Стева је имао ту слабост, да је увек у своме сандуку имао чуТ УРУ и унутри вина, јер је био планинац ( те је често вина добијао. Миша једаред, баш кад је Стева добио пуну чутуру вина, а заборавио сандук закључати узме чутуру, преручи из ње вино, а у чутуру палије воде. Стева чим дође из благодјејанија, а он потеже чутуру, и мал га шлог не удари, кад осети воду. „Уф, Мишо, триста ти твоји, та шта уради ?" Миша је само димио из цигаретле и на све Стевино вајкање само се демонски насмејао. II. Било је баш у четвртак после подне. Ја и Стева лежали смо немарно на кревету и тек по гдекоју онако као преко бундева проговорили би. „Море Стево, тебе Миша опет данас намајсгори." А муку му његову! то му не могу опростити. Оомисли само, дош'о па ме милује; хајд' ништа ко велим, то он