Стармали

„етАРмАЛИ* БРОЈ 1. ЗА 1884.

Носим помоћ. свима Вама, И свакоме Србу брату. А да могу јож и од сад Ходат', трчат' с мојом торбом, Нужно ми је загрејат' се Каквом добром топлом чорбом, С тог Вас молим да с' сетите Усљед ове тешке борбе Да и мени треба штогод Ради добре топле чорбе. А ја ћуВам к'о до сада Увек желит' сваку срећу, И носећи „Српско Коло* Желим себи торбу већу! попизни Паја Алабурић разносач „Српског Кола" Кад је Муза довршила а она се накашље (нешто је, знате, јектичава) и хтеде да пође дома. Узме своју штаку и поче шантуцати к вратима, но баш кад отвори врата, а она се судари нос о нос са малим Цајом, што претплатницима (и дужницима) в Стармалог" и „Невен" доноси. Ја их узајмно представим једно другом и они се учтиво једно другом поклоне. Муза кад је чула ко је, таки се сети шта ће, те застаде онде на прагу и онако с ногу напише и овај поздрав. Меродавна реч на нову годину 1884. Ново лето, нови порез, И касирске нове крађе, Нови „Поздрав" карловачки Та има ли штогод слађе! мађарски песама боље да декламује, него једну српску. „Јулча ћери, нољуби овог господина у руку, видиш како је он добар — он је твој добротвор." „0 молим, молим, није нужно, та то је багатела!" промумлам ја. Али кад Јулча викну: Мама, ево још један дукат!" онда ме обли ладан зној. Та то су моји дукати, — то је моја јабука, — то је моја заслуга, — то је мени снашФема наменула! хтедох рећи, али ми се грло стегло. Сав сам се укипио и само сам гледао хоће ли још који дукат из јабуке испасти. Али на срећу моју у јабуци је било само три дуката. Иначе би ме ту на месту ударио шлог. Само су три дуката била, — али, ме је Јулча за то бар девет пута у руку пољубила. Шта више и кезгепет згереп! ми казала. А кад сам се са госпођом Медићком растајао, она ми рече: „С богом господине, — ви сте заиста великодушан човек!"

Ето тако сам вам ја страдао са првом јабуком, коју сам као судски чиновник добио, — и ви ћете сад јамачно схватити, зашто под ову исповест не смем моје право презиме да потпишем, него сам се шћућурио под измишљеним именом Јабучило. Нови штандрехт и нов указ, Нови дујел, нове ране. Све радости нове дођу Тек што који данак сване! Нов шкандал у саборници. Нов министар, нова метла, Нова слова и придике, Што господа држе светла. Те новости нек не скрива Немарности наше јорган; Већ их треба износити Али на то треба о р г а н! Па с тога се ја и примих Да „Стармалог" свуда носим, Кој' се труди да исправља Све што иде путем косим. Ал то носит' није лако, „Стармали" је пун терета, Големо је оно бреме Што му тече из перета! Па тај терет свуд разносит' Стаје мене грдна зноја, Лака коња ја не држим, Нит' екипаж новог кроја. Него пешке јурим хитам: Чисто су ми ноге спале Па летити бар да умем А на то ми крила фале. Сад знам шта ћу: латићу се За трчање оне справе „Велоципед" што се зове, Да сачувам ноге здраве! Јест ал ва то треба новца Од куд у мен', у сиротог?! Шта мислите, поштовани, Како могу доћи до тог? П а ј а с. р. разносач „Стармалог" и „Невена" по целом Новом Саду. Но и то не беше све. Морала се и дуже Муза задржати, јер је још ваљало и других поздрава писати. Отипиа је натраг сва бледа и модра, знам да је нису ни познали на Парнасу; с тог се немојте чудити, ако будете скорим читали по нашим забавним листовима какве песме, које баш нису згодне за светску изложбу! Аб.

Из песме једног пијапца, Чуо сам једну немачку песму, која је врло оригинална. Нарочито ми се ова строфа допала, коју сам превео на срнски и ево је шаљем „Стармалом ' на оваковечење: ,,0д подрума до мог грла Пут је доста дуг; Да је нешто жељезница, То би било Ии§, Сваки час би долазио Један фришак цуг." Прњаворац.