Стармали

146

„стармали* број 19. за 1884.

(пошто су га најпре поштансви експедитор, и његови гости: сеоски натарош, попа и сапувџија из оближ њег села отвориди и прочитали на пошти). Страховање, да не ће нов број донети нове црне гласове и веће цифре нееретнице, учинило је, да смо на новине, н. пр. „Пестер Лојда,* »Немзет" и „Видело" чисто већ омрзаули, и не праве нам ти листови више оне радости, што су нам пре правили, док су нам доносили извештаје са избора посланика за угарски сабор и извештаје са купштине Абердарове у Нишу. Него мени јако упада у очи, што је колер а дошла у Европу баш сада, кад нам и филокс е р а винову лозу тамани. Изгледа ми чисто, да и неке логике имј , у тој ствари: кад је мање људ и, мање ће требати и вина. Али за вино је опет лакше : њега ће нам надокнадити наши мили Чивути, јер они умеју вино и без винове лозице продуцирати, напротив пак што колерина биљчица губитка нанесе, то нам нико надокнадити не може, као год ни оне луде губитке, којим толики чести ратови између појединих држава људство усрећавају. Кад човек узме на ум да је колерин отров мала биљчица, па тамани животињу (човека), а напротив да је филоксера ж и в о т и њ и ц а, па тамани биљку (винову лог.у), онда видимо и без Дарвина, да у природи постоји љута борба изчеђу животињског и биљског царства. И то нам пре изгдеда наравно и лакше опраштамо, него кад видимо како у ратовима, животиња против животиње — или не, нећу животиње да вређам — ч о в е к нротив ч о в е к а убојним оружјем иде да га стамани са света, па кад то видим, да разуман човек против разумног човека тако гадно војује, онда праштам и колери и филоксери, јер ЖФДЈшетжж оСЛЗа Ил' не ваља поп ил' не ваља село. Трагично-комична збитија. Триста, без иопа вишта. Даклем између оних триста хиљада хумореска, које ће још „Стармали," (ако бог да живота и претплатника) пред публику своју изнети, треба да се нађе бар једна и о попу. А за тај посао згодног попа нашао сам ја у селу, које ииа некако са свим криво име, за то ћемо то село назвати Кривоје. Част и поштење свештеничком чину, његов је задатак велики и племенит, но кукоља се нађе и у најбољој пшеници — а „кукољ ваља требити," тако сам ја чуо баш из уста врсних и ваљаних свештеника, — али како да се треби ако га будемо сами прихривали и забашуривали. За то држим да добрим свештеницима неће бити неправо, што ће се из ових мојих редака помолити једна рука, са дугачким кажипрстом, па коме тај кажипрст, на врх носа падне, то је главоЈ поп Парца из села Кривоја. Поп Парцом га назвах ја само за то, да не квари име онога великог српског јунака, чије име у подсмех носи. Елем Парца је био поп у селу Кривоју, у том седу била је и црква и ма да је село имало на 500 поресјшх глава, опет за то поп Парца се једнако жалио и це- ;

колера није доказала ГЈитагорино правило, ни изукела парну машину, а филоксера није израчунала закон о кретању земље око сунца, нити је пробушила тунел Монт Сенијски. Него и та Француска вам је благословена земља! Од ње нам прети колера, од ње смо добили филоксеру, и од ње нам долази свака најновија мода, све дакле ствари које пас упропашћују! А то је све ваљда с тога, што је та земља на врху цивилизације: да нема Француска морских лађа, не би доснела тамо коле^а; да нема тако славна вина и випограда, не би се увукла Филоксера; а да нема тако славпих фабрика, салона и индустријских завода, не би нас усрећавала њихова мода, која нам на фини начин и последњу крајцару посредством поште, жељезпице и миле супруге у Француску однесе. Тако дакле цивилизација вуче за собом саму несрећу! А кад сте ви, молићу, чули, да па северпом иолу међу белим медведима влада колера? Или да се на леденом мору настанила филоксера? Или да је у Бразилијан ским шумама овладала на новија Париска мода? Има још и многих других зала, што нам их цивилизација, уметност и индрустрија, доноее. Да није тога, не би било ни штампе, а да није штампе, не би било новина ни порезних књижица. Да нема цивилизације и индустрије, не би било, пи шиваће машкне, те не би наше шваље имале на чему прси кварити. Да нема цивилизације, не би било ни д р ж а вних одветника, те се онда у уљманској ствари не би имао ко бламирати. Да нема индустрије, онда се не би правили м идери, него би се онда Абердар ио пре-индустријском начину морао облачити у биволску кожу. лом свету дозлогрдио, како је чисто осуђен на епитимиЈУ јер мора сам у цркви и да кади и да пева за певницом и да ђаконише с амвона и да чита ектеније и све остале — црквене процесе. Но кад већ споменух процесе, поп Парца је био пуи натучен самих процеса, сав је зарастао у процесима; десна му је нога с левои процес водила, — трла се једна о другу, косила се, као код неке чегвороножне животиње. Ако ђаволи сељаци не лажу, он је за динар ненлаћеног бира, што га није примио докле је још био чак у другом округу, трчао целих десег година, бар у недељи дана по једанпут и водио за све то време с општином парницу на потрошио 100 динара — а нарнице пије добио. И чудо што је био несрећан у парницама — одовуд одонуд па се на њему кола сломију; он обично потера зеца, па истера курјака! потера с добре по њега стране, па изађе зло. Оно мој иопа Парца није учио баш какве велике школе, поред голике његове промућурности, но мало код калуђера и манастира у Вугарској где се родио, научио срицати и толико тек писати, да уме попунити лист хартије с потписом сво! имена и презимена; за то је страшно мрзио на свако новачење у цркви и њеним стварлма, јер кад прописаше нове протоколе умрлих, крештајемих и венчајемих — нашем иоп Парци, како је био слободног духа и пепомућеног погледа, — страшно су биле на сметњи узано шгамп не рубрике тих иротокола и па послетку зар је