Стармали

148

.СТАРМАЛи" БРОЈ 19. ЗА

вештају вели се и то, да ће им та два дана славе, остати у „пријатној успомен и".

У „Српском колу" (бр. 52) после једпе белегаке о „п р во с ве ш тен и ку нашем Герману" и његовом поклону мађарско} академији, долази друга белегака нека о „Стармалом". Ова нас белегака јако сећа на пословицу: „Кад мачка није код куће онда мишеви коло воде," Писац те белешке није схватио иронију и појенту у једној анегдоти „Стармаловој", а ни цел песме на првој страни, те се усуђује потметати „Стармаломе" да он чак ,,за љубав" овом или оном ,,владаоцу" доноси ову илп ону ствар. У анегдоти оној сасвим је јасно да се исмева падиша. а не ко дру ги, јер њега нико нити молује нит купује! Прочитајте јога једаред, па нос у футрол !

Ђука, Тај се др. Кох канда мало задоцнио. Шука, А у чему то? Ђука, Са његовим доказивањем, ,да не ваља улице поливати, јер колерина клица у влази наире- дује, коти се, а у сувом гине. А зар је то когод пре њега знао? Па новооадски магистрат зна то већ одав

но и по том се увек влада.

Ђука, Да ли је зубни лекар др. Дик овде у Новом Саду? Шука, Шта зар те боли зуб? Ђука, Не због тога, него вига како су нам сокаци пуни рупа и јама, па би добро било дати их пломбирати. Ђука. Знаш ли ти гата је то натрагаке? Шука, Знам, то је кад се ради што онако, како не би требало. Ђука, На нример, кад се у Новом Саду допусти, да се на Дунаву в и ш е варогаи чине и перу коже и вуна и сииа ђубрћ. а н и ж е варогаи и пливаонице да путунџије захитају дунавску воду за пиће целој варогаи. Баш жу је казао, Један гељак дође уС —во, да се суди. Случајно добије парницу, а није се надао, да ће побједити противника. Кад се ствар свргаи, приђе он ближе судији, па му рече: Господине ! сад ћу ти казати негато, гато ти до данас нико није казао Сј двја га љубопитљиво погледа, а сељак му рече : „Ти си погаген човјек." Варјача.

Краљевски гаумар Н. у Моровићу рече Милошу Ждерићу да је за његова господара извоз т. ј. продужење извоза до конца априла дозвољен — да би се исти цифрастије на томе захвалио одговори ,,Со, дас ист шен хер ферстер, вир хабен алсо ди ферленгерунг бис цум цвирн (конац) април ерхалтен.

упоређење с њиховим попом и Черкезом, јер н он као и Черкез није дању ни ноћу слазио с коња. Био је права звезда луталица коњска т. ј. као за звезду луталицу тако ни за њега не знаш кад ће отићи, кад ће се вратити и откуд ће се на своме коњићу појавити. У том ногледу, био је у толико срећниЈи што није могао за своје ноге казати „жто пате под лудом главом," јер су га туђе ноге (коњске) носиле докле кукавне луталице преко целог неба штепују: пер педес апостолорум — пешке. У осталом што јест јест, ал' шалу на страну ! Поп Парца Је озбиљно вршио своју дужност, кад год би ко умро у селу — он би на дан пратње нашао каквог посла или код суда среског или код окружног или на свом имању у другом неком 2 саж. удаљеном селу и како је био увек тако у иослу, он би успут (Јер гробље му је било сваки пут успут) и кад полази и кад се враЋа — натакао себи на коњу петрахиљ, натрапао коња у порту, очитао мртвацу онако с коња (.пело; па како обично нико у селу није знао (осим неколико трговаца) читати поповске књиге, као ни поп сам, што није знао а он је носио све своје знање, ка' онај римски филозоф са собом, у својој глави, то је он за рана од свију молитава, служби и ^летурђија у брзо схватио праву есенцију, језгро свега тога и тако је брзо био готов и с опелом. Но ни пошто не би пропусгио да за овако пола пратње и пола опела не напла-

ти целу прописану таксу. Зар је он крив, што има свакад толиког посла! Па ако ћемо право рећи и јест' ноп изложен највећем искушењу! Дође да се траже род—момак и девојка, да се узму; од 5. степена сродства закључно могу ти помоћи некад поп, прота ил' владика, — ал' на ближе не може ти помоћи ни конзисторија, ни архијерејски сабор, ни читав васељенски сабор. Јест ал' што ни прота, ни владика, ни конзисторија ни сви светски сабори не могу учинити — да начине да род момак и девојка, нису род — то је могао само поп Парца, ако је само хтео; а он је обично хтео кад су родитељи богати и кад им се деца особито иилују. Да је поп Парца знао, да је Адам Смит, народни — економ завео поделу рада, он би га као икону уоквирио чело свог кревета, обесио; јер на основу „поделе рада" само, могло се завести и извесги у данашњем веку напретка, веку удружења и најновије и најтврђе начело, снага и моћ државе, извор и утока хијерархијске организације у свима сталежима — начело „поделе одговорности !" Поп Парца и ако нигде није учио, искусио је врло добро, да, више ^чију — боље виде, да више људи, више урадити могу, да оно што један не може, да то њих неколико кад посао поделе могу врло лако, па тако и што ноп, прота конзисторија и. т. д. не би могли сваки за се учинити, то