Стармали

„стармали" број 24, зд 1884.

187

У ш т и п ц и. Д Док други људи справљају бурад за бербу дотле Вршчани на врат на нос копају нове б у н а р е. * * * □ Сад жељезница иде четири пута на дан из Будапеште у Карловце, те дакле четир пута на дан може сад стићи из Будапеште наредба, да се сазове Карловачки сабор. * * * 4- Чујемо да г. Радић пише и намерава издати нову брошуру под насловом: „ХЈпро р1и4иклепало и . * & # © Како се приближује берба, љубопитљиви смо, да ли ће паш „јединац" бацити опет какву ракетлу (или ће то бити само каква (напета) жабица?) * * * Из Вршца јављају, да ће г, Б. издати скорим своја целокупна дела. Дела су та п е с н и ч к а. (Песпица игра главну улогу). * * * ^ Госп. Б. у Вршцу тражи по помрчини своју изгубљену част. * * * □ Попови по Италији уче народ, да колера с тога дави онде људе, што је одузета папи власт па дата краљу. Даклем је колера адвокат и помоћник папин.

Видећи и сам користи са те стране, он поче кројити сасвим нове планове за свој живот. „Нижи чин" доста значи у војсци, а он је већ носио тај чин на себи. Жудва за већом војничком влагаћу нотискивала је зеленашке планове до толиког врхунца, да се он, напослетку, реши да старе планове напусти и да у војсци остане, у којој мишљаше да ће за кратко време славан човек бити. Тако и би. Но напредовање у војсци теже му иђаше. Он је носио одело војничко, војничко достојанство држао на себи, али бадава, осамнес година равно мораде он избројати док л а њс к у дочека. Достојанство, или како ми велимо чес, код човека много значи, али војничка чес вреди за три наше. Тако ја мислим судећи по господину Нинку Нинковићу официру. Знаш ли ти, болан, да би он теби расцопо тинтару да ти, ма то случајно било, њему леђа окренеш, или ма што било учиниш пред његовим очима што би издалека његову чес повредило. Он је сматрао да бранећи своју чес до најмањи ситница, даје себи лик правог војника, и, који тако неби своју чес заштићавао, пред његовим очима није био војник но — жена. . . Једном иђаше једна сирота бака са бременом сена и жураше се путем што брже својој стоци. Господин Нинко се такође шеташе путем у сјајној униформи. Баку је занимала сјајна јака официрова и за то мало више задржавши очи на господиновом оделу назва бога. За Нинка је било то велика увреда ,,зашто да га загледа бабусија од сто љета, можда је вештица па му очи може

Ћира. Јеси ли чуо што се сад Ћира. Пронашло се, да је БизДИИ- Ма ^ К П0 Р екл0М из Ау^је. — Ве1јДВДГ Спира. Да ли је Аустрија њега одљуљала: то не знам; али да он сад н.у љуљушка, повија и превија, то је и моја ћорава стрина већ увидила.

Ћира. Ва што су,бога ти, за извесну епитимију изабрали баш тај а не други који намастир ? Спира. Ваљда за то, што се име овога намастира почише са „Во," а свршује са »ица".

И В Е Р Ј Е. I Једног владику (далеко од Сарајева) позвала једва велика општина да дође, да служи владичанску службу. Он се склонио на то, али под условом, да му општина купи нов владичански п л а ш т, јер му је стари подеран, па се провиди шта је испод плашта. Ово није рђав начин. Могло би се према томе и даље ићи. Кад која друга општина позове владику да служи, може овај рећи: пресећи" па извади сабљу потрчи за бабом и стане се дерати : чес, чес, увреда; исчибука је по бремену два-три пута испративши је са особитом псовком! . То му је било задовољство. Још нешто о карактеру господина Нинка. Верово је у вештице, вампире, дрекавце и караконџуле. То је била особина његова, коју је из села насљедио, ма да се он, као што је казато, много од села туђаше а своју фамилију и остале сељаке за најглупље простаке сматраше. Напротив, највећим псовкама псоваше оне, који невераваху у оно у што он верује. Е, учен свет! Није него још нешто. Све су то будале, угријане главе; он ми зна шта има по небесима а незна за нечестивце из Мариног потока који толики свет упропастише — тако он више пута уз реч говораше. Он држаше да наука може бити само да се занат научи и у војсци, а друга нека филозофска и докторска, „то су трице и кучине јер лажу свет и због њиове, вели, науке највише их у лудници има." Господин Нинко, са својим, појмовима није био баш сасвим сам, — имао је неколико својих изабраних другова, који су делили са њим мишлење. Ако се, случајно, треве са каквим „простаком" и он се неумебудне лепо на спрам њих понашати — онда зло. Јер кад поваде сабље и чес стану слошки тражити, једном је немош лако повратити ; а то ли евима. Ко на страшном суду, па то ти је! . . (Продужиће се ) $