Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 25. ЗА 1884.

195

ше и моли се богу, и тако душу своју спреми за други лепши живот који га времевом чека на оном бољем свету, где нема прашких штампарија, вршачких телеграма, брошира старог саборлије и киселог грожђа.

У Ш Т И П Ц И. л, Ако се буде и у Кусићу бушио артески бунар, тај ће се онда ваљда звати „Џамбасов студенац". * * * Д; Даклем ћемо имати на хрватском сабору и једног ирошког посланика. („Застава" у бр. 137. говори о кандидату и р о ш к о г среза; а ми смо држали, да је наш Васа ђурђевић кандидат иришког среза). * Н: * □ Бре није то ништа, што нам се већ и учитељи наимењавају, него ће од сада и звонари и алва џије бити од највише власти наименовани, * * * + Фотограф Рехницер интерпелира „Матицу Српску", како се она усудила у његовој кући а без његовог допуштења зидати себи фотографски ателје ? * * $ = Уредник неког извесног листа у Новом Саду изгубио је ономад једно своје перо. Кажу да га је нашао „Заставин" извештач са Матичине главне скупштине. * * * 0 Даклем ћемо на хрватском сабору опет слушати псалме Давидове. * * * п У Београду се појавио нов лист „Уставност". Добро је, само немојте уз тавност, него гледајте да радите уз светлост.

§. Странци што су путовали при проби жељезнице од Београда до Ниша, туже се, како нису имали на путу шта да једу. Бре под каквим је условима грађена та жељезница, није ни чудо, ако се оаде остане без хлеба.

Ђука. Даклем ће сад „Матица" уписати у ред својих мецената и једно ново име. Шука. Е да ? А ко је тај добротвор ? г ; Ђука. Фотограф Рехницер, јер < он зида Матичину кућу о своме трошку.

Појезија и проза или Разни уздисаји. Плата ј' момак појета (Језика немушта) ; Ната ј' лена девојка, Али проза сушта. Они су се видили Из далека лане, Од то с' доба уздише Са обадве стране: С једне стране појезија Уздише з а Н а т о м, С друге стране проза Уздшке з а Платом.

Јч

преноруци још једног господина почела била учити речи из „страног речника", јер ито беше нешто што би је одвојило од осталих девојака. Са мешањем страних речи у обичан говор, она је се дичила и поносила; но једном јој се деси таква неприлика у друштву да је од тога доба на свагда се одрекла „страног речника". Крив је био редитељ страног речника ! Он, врага, тумалећи отмене речи, натрпо је много најглупљих турских речи. Госпођица учећи редом речник имала је за задатак да скоро научене речи што пре у друштву изговори, па тако научивши једног дана све саме турске речи, почне их уткивати у говору са врло образованим људима на једној вечерњој забави !. 0, такога смеја, да се исказати неможе. А ко се неби још смејао кад госпођица више личаше на турску каду, него „отмену" девојку. Господин Нинко Нинковић официр седи у квартиру код матере госпођице Јуце још од дана откако је из касарне изашао. Он је одавно желео познанства сл госпођицом Јуцом, но прилике ни су дозвољавале да се он са н.ом упозна, а нарочито као наредник није свраћ'о њен поглед толико на себе колико би сад у другом вишем чину. Данас, она, „види у Нинку врло образована господина који може послужити нашем народу са великом коришћу."

Он, пак, види у Јуци такође и особито васнитану госпођицу што је реткост, вели, из куће једног занатлије. Они су се, дакле, волели; требао је само неко поередовати између њих и тајна би се излила са срца заљубљених. Господин Нинко је задуго мислио како да изјави љубав госпођици, па напослетку се и реши да се окане стида, јер он најмање личи војничком духу, и да јој чак пружи руку за брачни живот. Тако и би. Једног дана он је њој слободно у очи креснуо са величанственим изразом: „оћеш ли ти за мене поћи." Она се није много збунила од таки речи него се чак, са највећом вољом одазвала жељи господиновој придружујући уједно и своје давнашње жеље. Прошло је отприлике непун месец дана а баба Јока беше спремила тапију којом преноси оно мало имањца на Нинка официра, да буде вечити господар од истог са њеном кћери а Нинковом супругом — Јуцом. Прстен је, такође, одма био, још је требало венчање па би им жеља била испуњена. Достојанство господина Нинка беше се испело са овим случајем на врло високу тачку. Он, држећи да мало људи има од њега сретнијих, брањаше своју чес за најмању ситницу са највећом оштрином. Она, такође видећи спрам себе достојну прилику, још више се туђаше од својихдру- *