Стармали

„ СТАРмали * врој 27. ЗА 1884.

(Камо среће да ј' „Стармалом" Од *:уд добра моба, ГГа да му је на одмет Ова моја проба!) Перо ми је лоше; Сам би с' себи руг'о; Да га бацим, — шта л' ћу Па да пробам друго. Раскреченим пером Ударићу о сто, III ат са другим боље Дотерамо до сто (С). Артија ће трпет Што самоук скриви. Кад артија трпи Трпите ме и ви. Г—д-н. Досетке, нажвности и др. из дечијег живота. (Продужење.) Мала Меланија је врло радо слушала приповетке. Најм лија јој је била прича „о Робинзону" тестога сам јој морао и чешће приповедати. Једном ће ми рећи: Знам, ја би волела да ми сад нриповедаш о једном другом Робинзону, који се одма вратио натраг његовоЈ мами. Чедомиљ.

Кад је Меланија отишла први пут у школу гђа учитељица ју је учила која је десна и која лева рука. У томе ће устати и запитати ; „Молим госпоја, која је десна рука моје маме. а Чедомиљ. Мала Меланија се врло радовала њеном имендану, јер је тада добивала торту с' натписом „живела Меланија". Једном ће рећи: Мама! хајде да је данас мој имендан. Чедомиљ. Катица. Је ли, мати, зашто си ти мене јуче тукла? Мати. За то, јер си била крива. Натица. Али видиш, мати, кумина Зорка је увек крива, па њу њена мати никад не туче. (Зорка је имала крива леђа.) Танасију су одвели први пут у школу. После подне су га послали да иде сам. Он оде, и баш кад је ушао, види како двојица клече и плачу, Танасија таки загребе кући. На питање очево, говорио је само: — Нећу у школу, нећу, па нећу. — Али за што нећеш. — Нећу у школу, па нећу. — Али, молим те, реци ми, за што. — То ћу ти казати до године. Никола, синчић, мога пријатеља Коломана, врло је отворен и бистар дсчко ; особито показује дара за филологију. Тако је недавно сасвим озбиљно питао његовог оца: »Јел', тата, кад ће се наша свиња освињ и т и! (хтео да пита: кад ће се опрасити.)

Исти Никола беше од својих родитеља послан у дечију школу тек да није код куће, где их је госпоја учила и I оједипе речи фраацуски. Одма први дана дође наш Никола пун весеља кући вичући; „Тата, ја знам француски!" „Пак шта знаш, реци \" — „Е питај ме само, пак ћеш видити." — ,Дакле реци ми како се каже: отац?" „Рз реге." »А мати ?* „Ра теге I" „А сестра?" „1-а зоепг !" „А вашка ?" Никола се мало замисли па ни пет ни девет него „1^а вашка!" одговори.

Аутобиографија једног расејаног. Мати ми је без порода умрла. Имао сам свега деветоро браће и сестара, међу њима четир мушка и седам девојака. Болешљив сам био од постанка. Лекари судиже, да је то с тога, што сам после рођења мога врло рано дошао на овај свет; јер ваља знати, да сам се са месец дана доцније родио, него што су очекивали. Отац ми је умро на три године пре мога рођења. У раној младости сам га изгубио. Ни матер нисам познавао. Креминула је на шест месеци пре мога рођења, и сирома отац мој ни кад се није могао утешити са тога губитка. Туга му неизмерна беше, и тако је мене дао на трговину. Једва је био двавајест година, кад ме је послао у трговачку школу, али мени се ова струка није допадала. Другу сам желио, али за ту не имадох довољна знања. Навалим на родитеље моје, који су ме тако волели, као да сам им рођено дете био, да ме даду у гимназију. — Желио сам, да будем лекар. Родитељи ми учине по вољи, и упишу ме у гимназију, где не само да нисам био најстарији, него баш на против, моји коншколари су од мене сви са 6—8. година млађи били. Имам приметити, да сам после тога још и трговачку школу походио, као што сам то доцније већ казао. Кад сам у осамнајесту годину ступио, онда променем нређашњу намеру. Оца пошљем у гимназију. Матери допустим, да се може на лекарске науке дати, а браћу и сестре покољем. Нису се млогоме надали од мене, и ја сам томе надању под пуно одговорио. Са великим трудом и — тако рећи са лакомисленим стрпљењем постигнем на послетку моју цељ. Положио сам лекарске испите пре, него што се томе и ко надао, и почнем практицирати, на које удари епидемија. Смрт је широм косила по вароши. Старци и бабе умираше, а деца се рађаше. Између десет жена по девет људи је умрло. Нисам имао ни каквог пајташа, само једног великог пса. Друга браћа и сестре нису ме баш волеле. Али по гато сам без породице био, то сам се са свим одао на науку, и овој сам веран остао. У ђа,ковању сам млого гладовао; а да се у томе што боље усавршим, пропутовао сам један део Европе, и од тога доба станујем у овој вароши. Пре десет година издао сам једну књигу о лечењу разних болести ладне воде. На брзо за тим другу, ал ова је већ девојка била, и могу рећи, да уживам под пуно поштовање мојих суграђана, на које ја у осталом не дам ништа. Са женом мојом у брачном одношају живим, и навико сам се већ на тај живот. Сад сам остарио и наживио сам се, па једва чекам, да крај буде већ један пут. Осећам, да ми се смрт приближује, па ми тешко пада растати се од овог света у тако наде пуној младости. — „М. Н."