Стармали

226

Ако гсо п.то рекламира, Е го и ту м и р а. Ако когод алармира Ето опет м п р а. Једг о I речи сав те мирис Светски уверава Да је дошло време м и р а, Чиста, здрава, права. Само једно јога пе схвата Моја брига бледа: Кад је тако, пашто нових Шесдесет торпеда! !! ? * — * Шетња по Новом Саду. СХСУШ. »бЈКе ипс1 Вгаисћ (1ег 8 и<Ј $1ауе п", тако се зове пова кљига, дебела ка<) „групдбух", што је изишла ових да а у Бечу, и која описује о б и ч а је ј ужвих Словена,, паипаче же Сербов Хорватов и Блгаров." Но колико је та књига дебела и темељно рађепа, ипак морам рећи да је пепогпупа, јер миоги и мпоги обичаји Срба, Хрвага п других Југословепа, пису у овој књизн пп спомепутн. Покушаћу, да бар са пеколико података ову празпипу попупим у жељн, да уважепп г. писац, у другом издању ову моју доиуну у обзпр узети изволи, Тако су изостали и ови обпчаји : 1. Хрватн имају о б и ч а ј, да одричу Србима

Чикина љубав, (Продужење.) Милева и Милица дођоше давпо на мост, а чика Миша једва сад тек. Одмах иреко моста простирала се шума. Обе девојчице селе су па мост, па гледају, како бистра вода са необузданом брзипом отиче. Крај моста су биле са обе страпе врло стрмепите обале, обрасле са лепом чистом травом. Девојке су бацале шљунке у воду. У том је доспео и чика Линга. — Ту сте, писам ди вас зар стигао, задуван једва нроговори чика Миша. „Не гилт сад паша опклада, ви пас писте ухватили," рекоше обе у један глас. — ВгЈца баш писам полудио, толико трчати, па забадава. Ви биле побећи у шуму, па опда би ја изгубко опкладу. Овако сте у мојим шааама. Мирпо примиге што је вгш ), па ће мо се онда паиово погађати. — Чика Миша паместио се како ће ухватиги једпу па ма коју. „Знате шта, чика Мишо, рече лукаво Милева, ја ћу ево мирно седиги, пећу се ни помаћи, али вас молим, да ми прво узберете онај Ивањсви цвет на оба ш. — Хе, да ми ви утекнете — најпре пољубац, иа онда цвет, рече чика Миша мудро. „Па ево и ја стојим на биљези, рече хитлепо Милица. Милеви донесиге оиај горши, а мепи опај исиод њсга, па

п м е, те да по Сгарчевпћевој и Смичпкласовој јектпчавој логпцп доказују, да п е м а С р б а. 2. Србп пмају о б п ч а ј, да за то ппак потпома« жу Хрвате и да се ,самосталностп" своје одреку, те Хрватима већину на сабору стварају. 3. Хрвати имају о б и ч а ј, да у то исто време, кад без Срба неби могли па сабору ништа по вољи (себи) решити, певају леие песме, као на прилику : „Удри, удри ип дер штат, Славосрбом штрик о врат!" 4. Српски је обичај, даље, у срезовима где су сами, те нема ни једнога Хрвата, бирати из великодушија за посланике чисте Хрвате : Мирка Хрвата и Јозу Мишкатовића, који је у „Позору" доказивао, да Срба можда има у Хотентотији и Новом Селапду, али у Хрватској пема баш пи једпог. 5. Хрватски писци имају о б и чај да преппшу латипицом српски превод какве класичне књиге, т\ да кажу да су они иревелн. 6. Срби (у Србијп) имају о б и ч а ј да грде сваком приликом Србе с ове страие Саве и Дунава> алп то ппшта пе смета, да их у оскудпци сопствених спага, примају за законодавце (некадашње), професоре велике школе, лекаре и т. д. 7. Код Хрвата постоји леп народнп о б и ч а ј, који у „8Ш;о ип <1 Вгаисћ (1ег бис151ауеп а такође није спомепут, а то је, да опи пи једпог православног Србипа неће да метну за школског надзорника, па ни У Срему. 8. Србима је урођен и тај о б и ч а ј, да где је већ раздвој они воле да уведу растројство, допашањем каквих нових политичних програма. смо онда дужне озбиљно опкладу вам наплатити. Ја нећу пустити Милеву да побегне. — Хоћете да побегнете, лукаве веверице, махаше Миша главом. „Ал то не иде тако, чика Мишо, рече Милева, па ви нас нисте ухватили, ми смо могли отићи до шуме, само је требало неколико корачаја. Ми смо вас чекали, јер призпајемо, да сте нам ви у друштву најмилији, ал ми нећемо да вам се намећемо — даклем, ако заслужите. — Тако је, додаде Милица. Чика Миша беше сасвии уверен, да девојке истину говоре. Он се окренуо са моста и стао на обалу, да види де је Иванско цвеће. Обала је стрма, па је чисто страшно по њој се спузати, јер Ивањско цвеће стоји баш па половини. Али кад је погледао у оба дивна девојчета, све му се учипи лако. Чика Миша спусти се у име бога низбрдице доле. Његове чизме беху од трчања по трави као стакло уг/ађепе. И он се поче одмах клизити: ал видећи да ће га превага тела однети у реку, он се брзо спусти доле и ухвати се за траву. Трава се откиие, а он се пуза даље. Дошао је до првог Ивањског цвета, ухватио се за њега и узбрао га. „И мој и мој, викала је Милица. Чика Миша, клече, па се саже да довати и онај дољни цвет, али како се врло јако нагнуо, тако је свом снагом повукао корен од оног горњег цвета, за који се држао. Кореп попусти, а чика Миша стрмоглав преметнувши се, ! стропошта се у реку. Цилипдер и цвет ухвати вода и од-