Стармали

„стармали'' БРОЈ 33. ЗА 1884.

Тика-так и така-тик. Срце ми је мирно бидо: Т и к а-т а к! Не ^ојах се женских стрела Ја јунак. Смедох прићи да ти гледам Бајни лик; Срце твоје једва с' чудо : Т а к а-т и к! „Шта ми може слаба жена !" Мишљах ја, (А ти шта си помишљала, Бог нек зна.) Т и к а-т а к се ужурбао — А ја блед, Т а к а-т и к је ладан осто' Као лед, Т и к а-т ак у недостаде Практика; Победи га срца твога Т а к т и к а. Ђакеља.

На оцу је земља ... Један се ожени удовац, ад богме док је добио жену свашта је говорио само да до жене дође, па послетку и то да има и земље, и да ће ту земљу на жену преписати. Кад је довео кући, с' први дана је жена ћутада, ал она ће онда рећи : Та бога ти, ти си казо да имаш земље те да ћеш на мене преписати, а сад се чиниш и невешт. Та ја имам земље, ад је на оцу. Па добро, отац ти је и онако умро, а то се да превести, само кад би ти хтео, него видим ја да би ти сад ударио у бо. С дана у дан бивала је свађа све већа и већа, јер Молкиња не попушта. Кад је ви- ј дио муж да ту нема свађи краја, рече једно јутро: обуци се, па ћу те водити да видиш ди је кад не верујеш. Жена се примири, обуче се па хајд за му;1ем, а овај је одведе на гробље, покаже очин гроб и рече: ето видиш да је на оцу, ал ако оћеш ја ћу с њега скинути па на тебе метути. Није нужно, можеш и на себе, јеси л ти Ађанин, мораш бити паметан, па се окрете и оде без обзира кући. Ђ.

Заиста жалосно. Неки прото, који врло ријетко долази у цркву, дошао једнога празника на службу, па ће држати слово. Говорио је о том, како наш народ слабо у цркву долази. Између осталога и ово рече: — „Угледајте се на католике, како они све грну из цркве, ајагледим кроз п р о з о р из мога стана како вас ни десети део не излази." Паор.

Треба знати. Ишао баб' Груја с Матијом у Кикинду на пијацу; но< сили су зелен на продају. Била је веК јесен. Кад су дошли у Кикинду на пијацу, стану с коли па наместе еспап. Огрну опаклију, јер је било хладно и стану крај кола. Наједаред спазе они гди је једна пиљарица испустила двоје троје пилића. Матија ни пет ни шест, већ скине опаклију, камџију у шаке па за пилићи, те овамо, те онамо и похвата све пилиће па даде пиљарици. Кад је дао пилиће, он оде мирно, огрне опаклију, као да није ништа ни било. Ал један човек, лепо обучен приђе Матији па га запита: „Јел, море, бил ти био мајстор?" „Како ћу ја бити мајстор, кад видиш да сам паор човек?" „Та знаш и ја сам ко ники мајстор, знаш ја сам возмајстор, или што-но веле шинтер. „Е био сам и ја тај мајстор код В у Карловцима две године, па још како сам добро знао ватати." „Та видим ја, чим си ти тако лако похватао пилиће кавџијом да ти то разумеш." „Било је мени добро у Карловци, ал кад је моја мати чула где сам и шта сам, а она дође по мене. Ди би био мој син шинтер ? та на целом свету нема Србина шинтера, није тај посао занас. Нисам знао шта ћу већ хајдкући." Онда ће тај господар рећи Матији: „Хајдемо мало на једну чашу ракије " Матија св баш није много затезао, већ оде. Нио је ракије и јео земљичака колико је год хтео. Баб Груја га је само гледао из прикрајка како лаже. Господар моли Матију да остане па ће му добро платити. Ал Матија каже да он несме ни за главу остати, јер аегова би се мати одмах убила, да чује да је он шинтер. Тако се наш Матија напио ракије и најео земљичака. А само је мало слагао да је био шинтер. Молац.

Ода старом шиљеру, Када се свакој шуши већ пева, Без заслуга му орден придева; То зашто не би — тек к'о из моде Дао је теби парченце оде. Па баш већ зато, што си тако стар, Прими је на дар. Течности красна рубинске боје, Једини лече жалости моје! Делијо стари, у крвном боју Одрж'о с' увек победу своју; Јачина твоја силна и стара, Све нас обара. Душица твоја као гром јака, За сваког боме није јунака; Страшна је сила у теби што је, И горостаси од н>е се боје; Ал' заго ипак сви т' пију радо: Старо и младо. Без тебе нема весеља права, Где тебе није јадна је слава ? Једино ти си почетак прави