Стармали

\ 258 , стармали* број 33. за 1884.

оне стране земље, на којој је дан, кад је код нас ноћ. Те грдне нризме и огледала су у пределу екватора у великој висини намештене, те сунце од антипода паших упире у њих, г ''зрацп му се тако ломе, да као год што сад у месец и звезде упиру и њих осветљују, тако ће онда и нашу земљу, те ће Нови Сад уштедити оних 4000 ф , гато их годишње на петролеум троши, или бар треба да троши, Сваки, који има земље, набавиће себи новопропађени и врло ирактични амрел, који ће филолози српскиихрватски у деведесетом издању Даничићева „Кјесшка к назвати „Тучобран ', унраво рећи „Тисоћгап", који ће се чим се небо замути и буде претио лед, туча, одмах разапети и сву њиву покрити, тако да ће њиве ноштеђене остати од штете, што ју лед наноои. Амрела ће тих бити паравно разне величине : за 100, 200, 1000 и т д ланаца земље, како већ коме треба. Друштва за осигуравање против туче престаће дотле и ликвидираће. За 100 година ће бити већ пзмишљена и она давпо планирана машина за бирање владиних посланика. Овај апарат неће бити тако комплициран, као што је садањи, неће имати толико точкова-солгабирова, полуга-патароша, клинова-напдура, и клипова-кортеша, а неће владу ни тако скупо стати, као садањи изборни апарат. Тиса ће онда једном руком окретати точак диспозицијоног фонда као неки „вергл", а на све стране ће испадати готови либерални посланици; бирташки рачуни неће се износити, као ове године, пред верификациони одбор, него ће онако ићи у плеву. Машина ће та при окретању чинити лупу: „дададададада. . . и тако ће та лупа остати у ушима новим посланицима, да ће ови при сваком гласању на сабору само то умети као навијепи репетирати „да, да, да, да. .

Даље ће се после 100 година ударити мо н опол на атмосферски ваздух. Као што је познато, одраслом човеку треба за дисање у 24 сахата 130 акова ваздуха, с тога ће се плаћати од акова. Школска деца, чиновници по малим канцеларијама, болесници по тесним шпитаљским собама и гости на новосадским светосавским „Беседама" плаћа ће наравно много мање, јер они не добивају ни близу толико ваздуха, колико би им за здравље и живот по хигијенским правилима требало; али што тим начино.м уштедели буду, мораће приложити на зидање великих Будапештанских позоришних зграда и палата, где ће се држати и чувати онај ваздух, који је онима у школама, шпитаљима и т. д. фалио. Наравиа је ствар, да ће се и наша села и вароши за 100 година повећати и полешнати: Тако на пр. село Гардиновци биће онда као сад Нови Сад (т. ј. и у Гардиновци се неће чистити снег са тротоара и сипаће се помије по улицама); Нови Сад ће дотле бити као — Дебрецин (т. ј. и у Дебрецину ће се онда српски говорити); Панчево ће се изједначити с Паризом (т. ј. ни у Паризу неће онда бити српских верои споведних школа); Будапешта ће бити као Венеција, (т. ј. биће вам то нека м о р с к а варош!) и т. д. А какви ћемо ми бити после 100 година? И ми, који сад живимо, новине пишемо и један другом вратове крвамо, и ми ћемо се за 100 година променити и усавршити. Ми ћемо тако очврснути, да нећемо више бити тако нервозни и осетљиви; никаква нам зима наудити неће, нити ћемо прљати „шнуфтикле" због какве кијавице, коју смо навукли идући ноћу кући са свињске даће. Оада ћемо стићи својој давно жељеној мени, т. ј. онамо, „гдје јест з л а т о и с р ебро"; овде смо га жељни, а тамо ће нам већ и зубе отрти !

шмдветжк Никичина љубав, Хумореска. — Написао Нукта.то. Никица је био момче од својих двадесет годиница када је свршио осми ђимназијални разред у М. а још незнађаше, шта је то „љубав;" нити се нађе на кори земаљској створење, које би изазвало или пробудило у њему та осећања, која се зову „љубав." Његови другови јако се чудише, како да се он не заљуби ? јер ко је знао боље оценити ма коју госнођицу од њега. Њемуједоста било бацити само један поглед на какав лени створ, па да сазна какве има очи, какве обрвице, усташца, зубиће, носи^, какве трепавице и т. д. и т. д. И јесте тако. Не бејаше тога, који би боље од Никице знао описати какав лепи створ а овамо никако да се заљуби, Никица више пута говораше својим друговима да је то срећа за њега; јер — вели — неби се баш тако лако извукао с одликом, да сам заљубљен; — јер „љубав" је кадра узети књигу, те ударити њом о натос а заљубљеног наговорити да изговори ове опасне речи : нећу више да учим, већ идем на шеталиште. За тим фрајла „љубав" ухвати дотичног Перицу или Стевицу или Тошицу за носић, те га нолако одпуче на шеталиште; I

ту му малко подигне носић да види, е да ли је ту оно створење, ради когајеон своЈе књиге оставио. Када фрајла „љубав" опази, да је заљубљени угледао свога идола, отрчи с места на својим невидљивим ножицама до тога идола, те га надахне са неким духом, који покраћује кораке, те идол почне много лакше ићи а најпосле малко и застане, заљубљени је међутим већ дојездио — и заједно даље шећу. Дође она т. ј. фрајла љубав и на само предавање; па кад затече своју муштерију да какав задатак из алгебре на табли решава, надахне га неким духом, који опет има ту особину, да дотичника доведе у забуну, те место плус напише минус. Затим „љубав" пришане професору нешто на лево уво, овај пак ни пет ни шест, већ извади неку малу књижицу из џепа, те у њу упише „некоме" величанствен други ред. „А зар ју не видесте синоћ, где се увукла била међу нас певачку дружину, те наговори нашег чика коровођу да каже, е песма није добро испала, како нећемо да слушамо и да није вредно, да се с нама и даље мучи и најпосле тако га је ражљутила, да је оставио дворану. Када је у ходник изишао, ухвати га она за десно уво и одведе га на једну клупицу преко пута, где он затече своју љубазницу, која му проговори: а шта се ти злато моје патиш с тима ветропирима, та знају они и без нота певати. „Ах шта се патим? та то ми је дужност