Стармали

270

* ОТАРМАЛИ 4 ' БРОЈ 34. ЗА 1884.

Даклем услед оне гадпе брошире против уредника ' и Сриства", није могло да дође до дујела. И тако је писац те пашквиле само морално пробур(н)ажен,

Од онаког сабора какав нама треба, до онаког сабора, како га г. ђурковић сања — грдна је даљина. Али од српске свести до ђурковићиве сањарије биће канда још много већа даљина. „Турски Народ" лотов је да своје говоре дели сд новим листом „Наше Доба". (Уплашио се да пеће морати што друго с њима делити.)

Збиља! Пеко је замерио „Стармалом", што овај нови лист осудио, пре пего што се исти и појавио. Ма за бога, „Наше Доба" издају адвокати, — а оно што је „Стармали" рекао, то је био само форшус. Даклем ми смо г. адвокатима дали оно, што им се сваки дан даје Оез икаква зазора и замерке.

Циган и његово кумство. Био човегс и жена, па нису могли дете пи једпо да одране већ кад се које роди, и одрасте 5—6 година, а оио умре. Усни једаред жена, — дош'о јој пеко у сну и каже јој: „ви иикад деце нећете одранити док пе окумите Цигана." Жеиа кад се пробудила каже човеку већ шта је сиивала. Прошло иеко време, жена роди мушко дете, па стане наговарати човека, да иде да тражи Цигана и да га окуми. Човек је стаое одвраћати: „маии се ти жеио Цигаиа и њиховог кумства, сап је ланга а Бог је истина, то је божија воља, што пама деца умиру." са палачинкама за његову душу. Она га је утешила. „Нисам пи ја сиромашап: могу и ја заискати њену ручицу" — мишљаше он. Зорњача је сутра дан отпутовао. Поеле тога прође неколико дапа а л>'па гца се пе ноказује на нрозору пити на шеталишту. Никица мишљаше, да се није разболела. Сети се крушака те намисли, да их сутра погааље Матилди. „Али боље ће бити, да их сам однесем" закључи он у себи. Сутра дап папуни Никицл џепове крушака и пође к Матилди. Није право ни из ходника изашао а ирозор на соби у којој госпођица бејаше, поче се брзо отварати и једаи цреп са цвећем паде на улицу. Никица потрчи, скуни цвсће са црепићима и пође горе. У хитњи није ни опазио, где Јозеф скреће у једну улицу. Гђца Матилда га је касно опазила, те хтеде, да га ма на;мање ухвати погледима — студ лупа и ломњава црепова. Никсцајетада имао још један доказ, да га Матилда љуби, те носећи црепове горе мишљаше: еј љубави љубави ала си у неког силна, та писам се право ни из ходника промолио, а она лупа црепове; сада сам бар начисто. Када горе дођем, знам да ће се чипити и невешта, ал' ја ипак знам, како акције стоје." „Љубим руке милостиве" рече Никица, када је у ходиику оиазио стару гцу, која је пошла да допесе цвеће.

Али жеиа ни да чујп, она је спила, па сад то мора бити. Човек шта ће него хајд' да послуша жену; оде и нађе Цигана и окумп га. Кад је Циган крстио дете, и дошли кући направе части ту се частили до зоре и разиђу се. Чим прва недеља ево Цигана да види кумче, па баш кад су сели да ручају, човек иозове га ко кума да руча, ал' он од нрве речи седе за астал, није чеко двапуг да га позову; а кад се наруч'о 6н оде. Кад је дошла друга недеља Циган опет тако „дошао да види кумче, а иа баш кад они ручају. 'Гако је то тра ало сваке недеље. Кумче већ велпчко излази помало на сокак и сигра се с децом. Човеку се већ досадио кум, па науми да га одбије, али како? Једее недеље заповеди жени да ручак буде раније готов, док пије кум дошао, па кад види да пема ручка ваљда ће се тако одбитп. Жепа пожури ручак, и они ручају пре пего обично, преварпли су кума, а кад су ручали опа брзо посвлања све па су седили и разговарали се; а синчић и ок кад је руч'о изађе на сокак да се пгра са децом. Кад је било оно време, — већ кад куи долази — ето ти дгума, па кад опази и његово кумче, где се игра са децои, заппта га: „Је л' ти код куће отац и мати" „Јесу.* — одговори дете, „а јесте л' ручали" — заипта Циган. „Јесмо" одговорп му оиет дете „ручали смо и мати све посклањала, гибапицу је оставила у чекмеже, а печепог ћурка за фурупу, а чутуру с вином под кревет; тако јој је све отац каз'о. Дете паравно као дете, што је видпло то је и казало. Кум кад је чуо, хајд' упутра, пазове пм Бога па и сам седпе; па кад је већ дозта поседио, а видп да не изпосе ништа, почпе им овако причати: в Хо мај кад ја писам страдо, сад баш кад сам иш'о „0 извините господине ја сам баш сада пошла да попесем цвеће, јер сам служавку послала нашјацу." „0 молим молим ја сам био тако слободан." „Госпођа и не сања, да су ти црепићи због меие тако искомадани" —■ мишљаше Никица. „Изоолите господине упутра." Никица уђе'. Мало било задуго не било дође и гца Матилда. Поче се разговор Никица уздиже Срем ■ о пеба и срећа шго је био из Срема, та о Срему се да много говоритп. Између осталог рече Матилда: да је читала у немачком преводу српске песме и да би волела учити српски. „Дакле госпођица би радо учила српски?" „0 иа још како радо." „Ја имам доста слободпих часова преко дана те ћу биги тако слободан, да госпођици свакогдана ио једап час посветим." Матилда је имала и једпог брата, који је полазио четврту школу, те и он изјави жељу да би радо учио српски. И .тако наш Никица ступи за^једап корак напред. Оп је од тада редовно сваки дан долазио у кућу богатог трговца. (СвршиИе се.)