Стармали

„СТАРМАЈШ"

су хтели, да још пију за што већу срећу и на што већу дику владине странке. Залуд им се клео кандидат богом и светим Јованом, да је он сви пет форината утрошио, ајак ! „Нећеш ти нас преварити. Човек ти је дао пет форината, па је право, да сви пет потрошимо, а не ти да једву стрпаш у џеп." Но кандидат им се и опет клео, да нема више и да је сав новац потрошен, али невервици не хтедоше веровати, него почеше своме кавдидату скидати хаљине, да виде, где је сакрио форинту. И заиста је нађоше ! До душе, кандидат је рекао, да је то његова својина и да није то остатак од оне петице, коју је од „уваженог* кортеша добио, али остала тројица не хтедоше му веровати, већ су у славу и за тили часак и ту форинту попили. Види се по овом, да је црна штета, што Вршчани за своје варошке представнике нису изабрали кандидате владине странке, јер би ови заиста усрећили варош, да би сви варошани морали носкидати своје хаљине само да би се тако опростили дуга и намета. Јер она тројица, што су свога кандидата свлачили, веле, да нису то с тога чинили, што су ваљда сумњалл у његову хонетаост и савестност, него за то, што су га хтели практично поучити, како ваља другоме и кошуљу с леђа скинуги, Давали су му практичан к^рс у скидању туђих хаљина и кошуља, а како ваља туђу, општинску земљу мукте уживати, у томе ће га поучити захрђана челевка владине странке у Вршцу, бивши народњак В. Ј. Гренчарски. У шетњи овој мојој доспео сам и на само место бирања, где бирачи гласају, и ту, кад сам после свршеног скрутинијума прегледавао поједине гласовнице,

12. ЗА 1885. 91

бирачке цедуље, видео сам много гаднијих ствари, него што је она била у бирту. Видео сам, да су неки људи, који важе за народњаке, гласали додуше са црвеном народњачком цедуљом, али су убрисали неке народњачке кандидате, па на место њихово исписали владине. На то сам се тако ^згадио, да нисам могао отићи с осталом браћом у народну гостиону, где је народна странка славила своју победу, него сам отишао кући, да се у тишини између четири зида изјадам, што нам наши народни учитељи нису бољи. . . Вл.

У ш т и п ц и, Јован Бурназ сад се тек ишчаурио за правог народњака, јер ето он тужи због повреде части уредника бившег „Српства", што га је овај назвао проповедником кикиндског програма. * * * Тамишка жупанија даје за право солги Палфију што је једног сељана из Загајице за уши извукао са збора, кад је владин кандидат Михајловић држао тамо говор. Веле господа жупанијска, кад се солги не замера, што је наредио, да хусари у Уљми секу мирне људе, за што да му се замери, што јеједног човека за уши ухватио ? * * * За хрватскот бана рекао је посланик Барчић да је Мађар, а Давид Старчевић да је Тиролац. Штета, што није ђурковић написао књигу и о Хрватској, као што је о Албанији, те не би смо сад у неизвесности били, којој народности управо припада хрватски бан.

ме разумели — „ајферовале", али — боже еачувај — мир је нарушавала Милица, јер никако неје хтела да се одрече Алексе, па да пође за господина Миту, који — и ако није био за сад н.икакав велик господин — могао је временом нешто постати а „господа данас најбоље живе" —умствовала је гђа Максиница. Било — бога ми — већ дошло, да се прекрха штап. Милица се озбиљно саветује са Алексом и натера га, да моли оца свога да је запроси. Он јој обећа и ако је имао разлога да се побоји, да од тог посла неће бити ништа, прво, јер је знао, како му је отац грозно противан „моди" а друго, мати Миличина опет у толико више тежи за модом. .Али најиосле — покуша ће. Ја још нисам био у тој прилици али сам читао и слушао, да се у таким приликама врло пол&ко и страшљиво улази у очеву собу. Еле сигурно је тако и Алекса радио, јер он баш није био тако куражан човек. Ја сам вам и заборавио ћ даје био по занату — „госпоцког оделакројач." Отац га мирно саслуша а за тим дође ред на Алексу да он слуша. Вио је миран, само срце као — котлић. „Милица је добра девојка и ја сам давно на њу мислио, али мати њена увек ми је бриге задавала. Ја ћу Милицу запросити, не тражим од њих никаква мираза али ћу им ставити један услов" . . . Сад да је Алекса имао нешто чашу воде да попије, он би викнуо: „А тај је ?" овако је само — зинуо. Отац га погледи па онда, као да је хтео да га наму-

чи, прекиде разговор и не хтеде даље о том ни речи да прослови. Прве недеље после овог искушења, обуче се мајетор Мита у свечано својерухо. Он се још ноеио онако по српски, прслук дугачак, затворен с великим дугмадима, капут на струк а остраг из џепа вири велика плава марама. Тако оправљен све кашљуцајући упутп се он у комшилук. „Добар дан." — „Бог добро дао." Милица лриђе руци па се полако извуче из собе. Де фалијој ништа, али — неки терет пао на прса. Час би да засузи а час би опет да запева. Мајстор Мига није дуго завијао, каже што је дошао и моли за одговор. Господар Макеа нема ништа на против, гђа Максиница такође би сагласила само ако деца имају вољу Ту је она зидала много на Милицу за то је и рекла тако, јер што да се о н а замера са првим комшијом. Половина је готова, сад је било на дневном реду оно друго, које данас у свету тако велику улогу игра — услови. Ја нисам претеран човек, о том вас уверавам али кад чујем, како од ових и оних сватова није било ништа, како се овде и овде сватови баш на дан венчања разишли а ви већ знате зашто — ја се често питам, па кога данас узимају, да ли младу, жену, удовицу, матер или новце. Ово сте могли и пречути мени је свеједно али ја сам морао рећи. Срећа, што то код нашег Максе и Мите није био тај случај. Мајстор Мита узе реч: *