Стармали

114

„СТАРМАЛИ" БР. 15. ЗА 1885.

али месечар, како на крову члови, не може се сваке ноћи видети, но мене би инак то једидо и за то не могу ни у Нови Сад, у српску Атину. Нећу ни у Сомбор, јер још није Видов-дан, али куда ћу ? У тој мојој големој муци решим се, да одем у Арад та тамо је живео и делао Сава Текелија, па ваљда над вароши још облеће његов дух, те мора бити, да је тамо ваздух чист и да су људи добри. Што наумих, то и учиних. Спаковао сам моје ствари, па хајд' у Арад. Али да сам знао, да ћу тако проћи, остао бих код куће и ма како ми тешко пало, гледао бих са Кулом и ђаковим Врхом и ја равнодушно разна неделаи безакоња, што као киша падају на несретне али поштене и слободоумне вршачке становнике. Ја лично нисам рђаво прошао у Араду, нит ико други од честитих људи, шта више, баш је рђаво прошао онај, који је и заслужио. али поред свег тога моје је срце од бола у грудима проплакало, кад сам чуо речи једнога Србина-адвоката, који је пред поротом заступао тужбу Ј. Бурназа против вршачких становника Лазе Везенковића и Стеве Маченка-Акимовића. Хајде што рече исти адвокат, да је бечкеречки програм нелојалан — то је научио од Тоше Бекића; хајде што једном човеку прориче, да ће га будимпештанска порота осудити као велеиздајника то му је сигурно дошапнуо Бурназов сведок (у извештајима мађарских арадских новина о овој преској парници, не вели се ништа, да ли су Бурназови сведоци што добили) В. Ј. Гренчарски, а друго, он тужилац — то жели, па је појмљиво, што се томе и иада, али да се пред поротом одрече свог имена за то, што тако исто име и презиме носи и један честит човек, то је подло и смешно уједно. Ја држим,да су се и сами поротници морали згадити на таквог човека, па је сигурно то много прицомогло, што су једнот®джтетжк Ц и п и ј а. Хумореска Лале НанчиВа. (Свршетак.) III. Милоје очајава. У очајању почео је и више да пије што донде иије чинио. Али заман пије, Смиљу ипак не може заборавити. Он је готов и да је отме, али не може ни доћи до Смиље, да јој своју намеру саопшти. Шта ће, него се довије и пошље Смиљи тајно писмо, у којем је нозива, да бегају и да се тајно венчају, но Смиља му одговори, да се она до душе неће за никог удати, јер ће до гроба Милоја, љубити, али против очеве воље неће ништа чинити. Трпиће и венуће, али свог етарог оца неће ерамотити. Милоје је у крајњем очајању. Јадао се и своме ујаку. дру Бранку ђурашковићу. Овај га је тешио и преиоруио му, да се окане ћорава посла. Рече му, од љубави није још нико умро, па нећеш ни ти, ван ако не полудиш, па се не убијеш. У том је и онај трговац из Ч. јавио госиодар Нери да ће на Нетров-дан доћи, да види девојку, па ако је еућено, да се и сроди са' господап-Пером. ГосиодарЛГера је

гласно ослободили Лазу Везенковића и Стеву Акимовића-Маченка. Него сад настаје питање, како ће се у будућности звати арадски Мита Николић, јер за његову љубав бечки Мита Николић неће мењати своје поштено име? Ако би хтео мене послушати, ја бих му предложио да од свог имена изостави први, од презимена пак последњи слог, па онда неће никад доћи у неирилику, да се стиди свог имена, јер ће се звати Та Нико, а такво име баш и приличи таквом човеку, као што је он. Онда ће се бар моћи рећи: т а н и к о је бранио Бурназа, па за то није ништа ни постигао, него је још порота осудила тужиоца па све трошкове, а уз то, ако кадгод постане племићем, имаће по поротиној пресуди права, да бира ма који од ових предиката: „магарећа глава," „луда," „човек без срама и стида," „стрвина," „ђубре" и т. д. Такав предикат нити је ко имао, нити има сад, нити ће имати икад, па с тога ће се Бурназ с правом моћи не само поносити, него ће се моћи показати и великодушан, те један од отих лепих предиката поклонити и свом заступнику — Та Ником. II тако, као што ми може свако веровати, пресела ми шетња из Вршца у Арад и ја сам се покајао, што сам се на пут и кренуо, али кад сам већ у Араду, стегнуо сам срце и хтео сам и даље остати, да видим, како ће се у току јуна месеца свршити и остале три преске парнице, које је Бурназ подигао против Лазе Нанчића, Стеве Маченка и Јосифа Веронића. Но на моју велику жалост судски ми је председник саопштио, да је Бурназ тргао те парнице натраг, јер вели, да се он — Бурназ — задовољаваис оним предикатима, што их је добио при својој првој преској парници, па с тога није вољан, да му порота на грб стави још више таквих титула и предиката. С тога се морао одиун радости и не зна, како ће дочекати госта. Саопштио је ту вест и Смиљи, а она му одговори, да ће пре умрети, него што ће поћи за трговца Косту Платнића, који би јој по годинама могао отац бити. Господар Пера није узео озбиљно ове речи своје ћерке. Мислио је, свака се девојка испочетка противи, а после попусти, па тако ће и код његове Смиље случај бити, те му је с тога једина брига била, како ће дочекати свога госта и будућег зета а да прође о што мање трошка. Смиља пак клечила је у својој соби пред сликом своје матере и молила се топло богу, да је позове к себи, те да се тако опрости мука и свију невоља. Ту је већ и Петров-дан. Господар-Пера пун је радости и једва чека да му дође гост. Зваће га и на ручак. За ту цел је у очи Петров-дана заклао и прасе. 0 мање трошка није баш могао проћи, а имао је и тако доста лепих прасица, па што не би једно жртвовао за свог госта и будућег зета? Да купи какво друго печење са пијаце, то би га скупо стало, а овако једно прасе као ниједно. Неће ни осетити. И освану Петров-дан, али уместо госта, дође од Косте Платнића телеграм, да је непредвиђеним послом снречен и да ће с тога тек кроз три дана моћи доћи. Госиодар Пери није право, што Платнић одлаже, али на послетку свеједно је. Он ће доћи, али шта ће са