Стармали

150

„СТАРМАЛИ" ЕР. 19. ЗА 1885.

Напред ! или натраг! Стојати се не да. Ко мисли да стоји, Вара с' овог света. Свако иде напред, Ил се натраг крета. СХ1У. Т е ч н о с т. Ајде што се не да Разумети вечност; Ал ево не могу Да поњам ни т е ч н о с т: Неком не мож' да науди Ни најдебљи слап, Други мртав падне, кад га „У д а р и" тек „ка п". Г-д—н.

Богослов Мита, Богослов Мита отишао једанпут „накресан" на предавање. Па, као што обично на сваког човека у том стању, наиђе и на њега неки дремеж. Бадава је он крутио главу да стоји управо, бадава је он бечио очи, да се не заклапају, кад га дремеж сасвим опхрвао, и глава његова изгуби равнотежу и груну о скамију, а очи се сведоше и Мита заспа, Но ма да је спавао, ипак је он имао ту врлину, да је и кроз сан чуо све, што се у школи збива. Професор прозвао другога богослова, да говори задату лекцију. Богослов је врло лепо говорио о про-

Писмо је било готово, запечаћено и послато Вуји. Затим поседаше да се посаветују, шта даље да чине. Попишу све §фе, те их почну проучавати. „Ала су их саставили да не може бољебити" — рече гђицаРокса. в § 5-ти ми се баш допада. Али само онда, када се будем удала. Онда нека се мој мужић — ох дај га Боже скоро — само мени удвара а другом никоме. Сада наравно овај § нема толике вредности, као што би га онда имао. Па и § 1-ви ми се допада. Ал' само § 2 је јако суров. Шта мислите да издамо Вују, боме битај извукао батина." „Дед их молим те прочитај још једном на глас," рече гђица Мицика. Госпођица Рокса прочита све § редом. „Ја сам се већ досетила, како ћемо им стати за врат рече Мицика. А у томе ће нам помоћи највише § 1. Они ће се страшно посвађати само ако не и потући, па ће ее расути. По § 1-вом види се, да они сав новац, који у месечним оброцима улажу у друштвену касу, употребљују за давање „штендхена," А ми смо се осведочиле, да смо до данас по неком реду добијале „штендхене". Сваки папх улагивач заљубљен је у сваку поједину до ушију. Учиниће сваки својој, што год захтевале будемо. Сутра ће држати скупштину или врази их знали сједницу. Ми ћемо сутра свака од свога захтевати „шгендхен". Они ће сваки искати новаца из благајне и сваки ће хтети, да својој задовољи, те ће захтевати, да се њој даје првенство, па ће се посвађати. Састанак — као што нам је Вујо приповедио — држе у лончарском сокаку у кући старога деда Тодора. Тодора ћемо потплатити, да нас пусти у другу собу, те ћемо слушати њихову распру. Господина Ииштића ћемо замолити, да доведе тамбураше, јер ће нам и они требати." Живила! иовикаше другарице, када је фрајла Мицика свршила свој

мислу и старањ) божијем за сваку па и најмању тварку, и затим рече цитат, којим нас свето п п смо упућује, да видимо, да је заиста тако. „Возрите на птици небеснија" — рече богослов — „иже еи сјејут ни жњут, но отец небесни питајет их." Кад је прозвани богослов свршио овај цитат, а Мита се тек промигољи на свом месту, па тек онако дремован возгласи: „Та јест, јест! Птице ни сјејут ни жњут, ал' онако и чепркајут!" Лв. Л.

Тринајет салвета, Шегрт Мита био је врло лаком, и што-год је само могао, то је украо и поручкао. Једанпут га пошаље његова мајсторица да иде код друге мајсторице, да донесе од ње двавајст салвета. Мита оде, а целим је путем мислио : шта су то салвети, јер он дотле никад ни име то није чуо. Напослетку помисли, да се салвети једу, па кад оде истој мајсторици, а он јој онако шегртски откреше: „Сека Пело, послала ме моја мајторица, да јој дате тринајсг салвета, нужни су јој." „Ја јој могу дати" — рече сека Пела — „али само дванајст, јер немам више. Ја се чудим, откуд она и да иште тринајст, кад зна, да само дванајст имам." Затим сека Пела оде, изнесе салвете и почне их бројати Мити: „један — два — три — — —" „Па зар су то салвети! ?" — повиче Мита шегрт, ког изглед салвета ни најмање није задовољио, јер нису били, по његовом очекивању, за јело. „А ја мислио, да се они једу, па сам зато искао тринајст, да један поједем, а дванајст да однесем мајсторици!" Љ. Л.

предлог. То ће бити лепо — само ако се не потуку. Немај бриге, не ће им ништа бити, рече Мицика. Оне се затим разиђу. Сутра дан пре подне, захтевала је свака од свога драгог „штендхен" уз пркос тима и тима. Сваки је тврдо обећао Да не би кога изненадио са владањем Вујиним на сједници „страшнога дапа" морам — пише чика Миша — овоме додати следеће. Када је Вуја дошао кући, сео је онако узбуњен на диван. Пред очима му се створише чланови „друштва" са својим предсједником. Чињаше му се као да чује глас предсједников где говори Господо? када ово друштво основасмо, нисмо то чинили :из обести, него да се у братском потпомагању очувамо злих посљедица, које донаша љубав. Између наснашао се једаи, који је хтео с тим, да нас омаловажи да нас исмеје. Предлажем дакле, да се на њему изврши казна, коју прописује § 2. Вуја се чисго трзао. Али на једном те слике изчезоше испред њега, и замену их слика Вемина. У томе моменту заборави Вуја и на чланове друштва и на § 5. У тима мислима затекла га је служавка, која му је доне/а писамце Вемино. Када је писмо прочитао, скочи са дивана као бесан и почне страшно грдити. „Ја нлашљивац, ја кукавица! Ох та може л' то бити, да сам ја пред њима плакао." Затим је нешго премишљао. „Ха, сад знам" — рече после кратког мишљења, „зашто си ми обавила те твоје ручерде „место ручице" око врата. Сада знам зашто су оне „камигуше" случајно дошле. Знам све. Али будиге утешене слатке моје итичиц ■, није ни Вуја баш врабчев кашаљ, да се тако страшно боји § 2. та и њега су написали смртни људи." После тога повиче: „Кадар је и Вуја мрзити, кадар је за-