Стармали

174

„СТАРМАДИ"

БР. 22. ЗА 1885.

К у в е ж д и н. Завод за издржање неких »напреднијих" душида и голубица.

Народни фондови. Види Анђелићева каса.

Бекић. Путник, који путује за пакрачки декрет за Кушевића и ђурковића.

Крај. Како коме. И како кад. Али моме речнику још није. (ПродужиЕе се.)

Моја дика, Љубио сам авђеоче, Бела лика, свилни власи, За њим' само летили су, Тешки моји сви уздаси. Плавокоса — горки јаде За љубав ми није знала, Нељубљену своју руку, Другоме је она дала, Завол'о сам црнооку, Вита стаса, лица чедна ; Али и њу изгуби ми Моја душа давно бедна. Гаравуша, није чудо, Као сваки ђаво мали, Љубила је — али како ? Љубила ме ј' тек у шали, Ал' сад имам једну дику, К'о зора је у облику, За њу м ; само срце мари, А тај дика: шиљер стари. У Сомбору 7. Аирила 1885.

Досетке и наивности из дечијег света. Скупио их Љ. Л. Мала Ката једном окашљавила од тоциљања, па је цело вече кашљала. „Јеси видела" — рече јој мати — „како пролази онај, ко старије не слуша. Да си ме послушала, па да се ниси толико тоциљала, сад неби кашљала." Ката је мислила, да се само од тоциљања окашљави, јер она дотле никад није кашљала. Једаипут затече она свог деду, који је врло стар био, где се јако закашљао. „Аха, деда" — рече Ката — „оћеш да се тоциљаш!" Једанпут, кад је највећа врућина била, седео је мали Славко пред кућом на басамцима. На глави је,

као што обично сва деца у оним местима где има пожарника, имао пожарничку капу, која је за њега малог (био је тек у четвртој години) доста била тешка, Зраци сунчани упрли су у њега, и које тешка капа, које топли зраци учивише, да је све зној цурио уз његово лице. Но био је тако наиван, да није знао себи да помогне, да устане са сунца и да оде у лад, него је, седећи на сунцу, безазлено погледао на небо, а уснице његове шаптале су: „дај боже да буде жима, (зима) дај боже да буде жима." Дуго би још био седео тако и чекао „жиму", да га мати, која је иза њега стајала, не узе за руку и не одведе у лад.

Мала Милка пробудила се једно јутро рано, па кад је погледала кроз прозор, видела је она први пут у свом животу снег, који је преко ноћ нападао и покрио земљу. Она се зачуди шта је то. па запита своју матер: „Ста је то, мама, тато бело на сотату?" Мати јој се нашали и рече: „То је, рано, бога просо перје по земљи." У том се промоли на прозору један чива, па речег „Домаћице, имаш перје на продај?" Мати му рече да нема, и чива оде својим путем. Тек што је он отишао, а мала Милка рече матери: „А сто он, мама, исте да тупи пелја, тад ето мозе са сотата забадава натупити?"

Отац поведе једном малу Дару са собом у В. у госте. Кад су отишли тамо, домаћин их врло лепо дочека, п отац дарин и домаћин упустише се у разговор, а за малу Дару сасвим к заборавише. Она је међутим стала на један ћошак пећи, а на другом ћошку стајао је мало већи домаћинов син, па је звецкао дугмади, а баш је било пролеће, доба, кад се деца играју с дугмадима. Деца су се погледала, а ни једно не хтеде да отпочне дипломатске разговоре дечије. Домаћин се обазре пећи, па кад виде, како се деца погледају, а ништа не говоре, а он рече своме сину: „А што се ти, Браниславе, не играш са малом гошћом?" „Е, кад нема дугмади" — одговори Бранислав, па погледа испод обрва малу гошћу.

Отац малога Душка дошао једном кући касно у вече, па седе, да вечера. Баш је бшш кокошијег паприкаша. Мали се Душко непрестано врзао око њега и искао је да му да да једе. Кад је год Душко заискао, отац му је мећао кокошију ногу у тањир. Душко би узео ногу и метуо опет натраг у чанак, а ништа није говорио. Ал' кад је отац на искање његово четир-пет пута све му ногу давао, а он расрђено рече: „Та што ми све паткину руку дајеш?"

„Тата! — рећи ће мала Зорка своме оцу „наш деда попа увек придикује из придикаонице, па