Стармали

246 „СТАРМАЈШ" БР. 31. ЗА 1886.

Свир'о ј' драгој, да бар једап Поглед добије И за ото пије дош'о Да ме обрије. Г-д - н.

Добар војак, Покојни Струња док је млад био крио се од солдачипе, а кад је већ постао човеком нанесе га, ђаво да се врбује. Јео је, пло је и веселио се неколико дана, ал кад је требало „наруковати," — а оп терај у пећ и сакрије се. Оваио опамо пађу га и извуку нагсоље, одадру му неколико преко леђа па хајд с' њим у Н. Сад. Био је баш четвртак кад су га однели, и док се ту дипломатисало, — дође заповест да иде сваки својој кући. Струња упрти торбу на леђа па хајд кући, и стигне у вече недеље додне па лупи у прозор. Жена узверено упре очи онамо и заиита: ко си? Ја сам,одговори Струња, отвори врата! И ју часни те крст потро, а кад брж' ти натраг, та ниси ни кошуљу запрљао ? Та само кад саи се жено опростио, није то за мепе, овде пошмајстору можеш казати шта оћеш, а тамо пред једвим капеганом мораш ћутати. Еад се тако сит налаго жени шта је све видио, чуо и радио за три дана — легну спаваги. Ујутру обуче се па хајд варошкој кући да се пријави да је дошао, а кад тамо, а бирова јсш нема. Док пије биров дошао, палаго се онима у гопгу варошком до миле воље. Дође и биров и уђе упутра, а Струња за њим те по солдачки испрси се и салутира, ал шешира не скида доле. Биров разрогачи очи на зачуђено упита: А кад брже ти доплеја натраг ?! Та, опај, пустили су нас кући знате преко зиме. Па ди ти је пасош, запита биров ? Ево, рече Струња, и извади енгласупг-нгтји из пруслука. Узе биров ко здрав читав окрене натрашке па поче, озбиљно прелетати очима. пис мено и рече: боме, овде баш не каже најлепшеза тебе, — а овамо пезна пи српски читати, а камо ли немачки. Е та није то то, рече Струња, то је знате извадила жепа билету на кљусе да може у риту пасти, а оно је зиате остало у другом џепу. Па што ми тако не казкеш рекне биров, гећ ме овако маторог мучиш! Ја видим шта је да је, само за тебе не гласи добро. Ајд што му драго, седи сгруњо сипко ! Фала, тато, солдат је научио стајати. Ћ.

Радост дедина, Уз'о деда свог унука Мет'о га на крил'о, Па га пита: Знаш ли шта је На Косову било ? Добро ђаче даде чути Свој гласак умилни: „№'ду/-арб/сат, ЈгаЧе пет (иЛзг Мадуагт УлгеЛт ! ?" _ н —

Маштарија, Кад би пешто место кише Све падале банке, Десетице, хиљадарке Лепе, нове, танке; Ала би се то купило Дању и по мраку, По вароши и по селу, 11ољу и сокаку. Ја се не би ни сагнуо За то благо клето, На главу би корпу мет'о Иа би тако шет'о. Отшет'о би баш опамо Где се порез купи, Просуо би опе банке По широкој клупи. За сву српску сиротиљу „Ево порез дајем, Јер ја њине горке јаде Одавна познајем. Па сад ако још добошар Дође њивој кући, Ову ћу му корпетину На главу натући!" Гиган

Зашто? А. „Зиаш ли ти да у Ледипцима лежи већ од 5 дапа човек, а тамошњи свештепик неће да га сарави?" Б. „— Зашто ?" А. „Просто зато што још нпје — умр'о."

Госпођици Насти. Госпођице Насто, Чедо ђаволасто, II црпомањасто ! Ко камепи угаљ црпа ти је коса, Црп ти младеж лепо стоји испод носа; Рукавица црпа па твојојзи руци, Стоји као љуска на зрелој јабуци ; Тако т' исто стоји и црно одело Уз гиздаво тело; Обрвице црне, црне трепавице, А мраморпо бело и румено лице, Црне су ти очи жар све из њи пуши Ал ти с' боме црне још и врат и — уши. Бело лице а црп врат То пасује акурат. Гиган.

„Да" и „кад", Д а имаде мачка Само једно крило Пе би пи по врапца У ваздуху било. —