Стармали

„СТАРМАЛИ" ВР. 6 . ЗА 1886.

48

ветар сад уараво дугае, а поред свег „Вндела" такав је мрак, да пашта не можеш разазвати. Што се тиче Босне и Херцеговине одонуд се хвали неки бег Капетановић да му је добро. Но тај бег канда није рад одунуд да бега као што морадоше учивити силна његова браћ: па ко' Белн, ако баш и хвади, то бар њега ништа не кошта, а њему не иде из џепа него у џеп. Но из новина разбирам да је готово свуда у Европи злочесто време, па кавво ли мора бити тек у Русији? Е тамо је друго што. Русима како чујем злочесто време баш годи, јер их оно мало растресе. И мени је злочесто време испрва годило, јер сам мислио да по том времену не може ме нико натерати да шетам по свету, но сам напослетку увидио, да то није тако, и да од злочестог времена нема ћара. За то сам се уверио сад, па ме то уверење не стаје више до мало хартије и мастила, ал кад се о том други увери, бојим се да ће их поскупо стати. 0.

У Ш Т И П Ц И. У извештају добротворне задруге Српкиња Вршчанака вели се на свршетку, да се скупштина у шест сати у вече у најлепгаем реду разигала. А зар је нужно било, да се тај најлепши ред баш изрично спомене, кад се жене разилазе? * * * У истом се извештају вели још, да је г. Васа Гренчарски и ове године изабран за саветујућег члана. сам је јако љубио. Јер ја кога год волем, тога убијем . . . Ох, ала је лепа та крв! И. само зато, што је тако јако љубљах однеше ме у лудницу. Онда још нисам био луд, али онде полудих. Сад сам већ пуно уверен био да је савршена луда. „Господине" рекнем му „били хтели тако добри бити, да ми испричате, како сте се спасли из луднице. „Ха, ха! волелиби дазнате? — Добро — приповедићу вам . . . али онда таки морате умрети. Јер ви и онако, већ много знате о мојој тајни, — могли би ме издати! . .. даклем мораћу вас убити." „Али ја се заклињем да ћу вашу тајну најсветије чувати. „То је лепо од вас . . . али опростићете ми, то је само ради веће сигурности. Да, убићу вас. Мислим, да се нећете наћи увређени " . 0 ни најмање! Али само би ми жао било да пре умрем, него задобијем пуно ваше поверење." „А зар вам још нисам казао?" „Нисте" — промуцам ја и крадом гледнем на сат, — још пет минута до станице. Сад ако га умем заварати, спашен сам, — ако ми то не пође за руком, пропао сам. „ А што гледате на сат? запита ме са лукавим погледом. „Рачунам колико још имам да живим." „Имате још каде! — Али за бога саслушајте ме. Ох ја сам здраво мудра луда . . . кад су ме затворили у лудницу а ја почнем беснити, викати да ме пусте, да ја нисам луд и т. д. Ништа ми није помогло; још су ме истукли. Истукли ме, — разумите добро, истукли ме бичем, као

Питање је само, да ли га је иста чланица преддожила, која и лане, или се у току од једне године још једна друга чланица нашла, која држи г. Гренчарског за опособног, да икога саветује. * * * Говори се, да је Јота Грујић ускликнуо, кад је прочитао ђурковићев чланак у „А^гатег ХеИип^" — у: „Но хвала богу, сад бар могу мирно оставити перо на страну, јер ето се нађе бољи родољуб од мене!" * * * Неки су опет тог мишљења, да би ђурковића уместо у хрватски и угарски сабор требало послати париском доктору Пастеру. * * * „Вражје Доба" почело је већ и мађарске огласе доносити. То је са свим у свом реду, јер и тако од почетка свог доноси мађарске члакке, па што не би и огласи мађареки били? * * * На том стечају („РаЈуага^") потписани су Мл1оуапоуПу Јбсо, Мго, и МЈкозеуПз Ап<;а1, је§уго Моћо1оп. Сад само да стоји даље још: „1иа<1ја ез згегкезгН <1г. Рау1оуНз 1з1тап", па би све у свом реду било. * * * Дакле мир је између Србије и Бугарске углављен. Но боље би било, да су углавили рат, а не мир, јер углављен мир не може ни да се макне, камо^ли пак да излије своју благодет на народе. * & * У Русији се склопило друштво, које је намерно

какву мрцину. Везали ме ременом, али ја сам их надмудрио. Лечник ми је долазио сваки дан да ме походи, он ми је увек одрешио ремене . . . јуче га шчепам, па га угушим. Ха, ха! Иза луднице била је железница. тамо га однесем. Метнем му главу на шине — ко ће сад и помислити да сам га ја убио. Свако ће рећи: Самоубица!" Ту мало застаде — приближи ми се и запита ме: Јел'те да је занимљива моја историја? — Ето вам, сад све знате. Ја се уздрхтах и повукох се дубоко у кут. „Сад ћете умрети, — не бојте се ништа" — рикну ми у уво. Ухвати ме за врат и почне ме давити. Опасносг ми ојача снагу. У који мах ја скочим, гурнем га од себе, у тај мах зазвони, и влак стане, ми бесмо на станици. Даклем још се могу спасти. Зинух да викнем у помоћ, али луда ми зануши уста, и на моје велико чудо сасвим мирно и учтиво ми се поклони и рече ми: „Господине, опростите ми моју шалу! Ви сте уредник К. Р. — А ја сам М. Т, члан позоришта напуљског. У вашим новинама била је ономад нека критика у којој се вели да ја нисам добар глумац. Хтео сам само да вас о нротивном уверим, и као што видим лепо сам успео. Надам се да ми нећете замерити. Опростио сам му и после смо постадн добри нријатељи. И сад признајем пред целим светом да није правз било, што су га моји позоришни критичари до сада омаловажавали. Превео Јов. Манојловић.