Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 7. ЗА 1886.

К р ч & а р. Зар нп тодико још ниси паметна! Та успи му још за десет крајцара воде. —

Госпођица А у неприлици. Кад је једном госпођица А. добила љубавно писмо, почела је предомишљати да ли да га отвори или не; и свакојако док се смислила, наједанпут се сети да проба на дугмаде од огртача какав ће јој они савет дати, п она почне оћу, пећу, оћу, нећу, оћу, — овде у један мах побледи, јер осим тога само још једно је било, које ће да реши, а то би било нећу, али опст се за часак разбере и узме маказе те одсече брже боље последње дугме, папуна радости: по сад зацело оћу . . .

Насљедник. С т е в а. Сутра сам позват у суд да судским путем примим од мог ујака насљедство, али ту морам осведочити да сам баш ја тај прави насљедник, па не знам како да им докажем. Рада. Па то ти је најлакше, узми једну твоју слику па им тамо покажи, и они ће онда одма видити да си ти баш тај. С т е в а. Зацело! видиш ти опет имаш право, а мени то ни на памет није пало.

ђачки уздисај.

У ш к о л и. У ч и т е љ. Зар вам није срамота, децо, колико вас има па се само мади Пера нашао да дигне руку и да одговори на тако лако пигање, — хајде Перо осрамоти их зато баш све и реци ми како се зову тих пет делова света ? П е р а. Ја молим го-господине ја нисам ништа тео да кажем, ја би и-ш'о на поље.

На улазку у слинарску изложбу. С т р а ж а р. Молим за кишобран и штап да се остави. Странац. Извините, али ја немам ни кишобрана ни штапа. Стражар. То је мени све једно, кад немате а ви идите па купите. Скупио Миливој Лотић.

Још се поноси, Ухватише цигу на вашару у крађи, па га баш онако својски издепаше. Кад су га пустили, сретне га мало даље један од гледалаца те процедуре, што је на њему извршена, па ће му рећи: — Море, Циго, тебе баш онако својски извоштише мало пре. — „Е, мој куме, није то ништа!" — рече цига поносито. „Да си видио само, шта сам у Чакову извукао!" љ. л.

Не веруј свете, не веруј, не стоји више то, да друг — другару помаже, да вреди другар што. Та све што јадан имадох (не тражи рачун, број) За н>ега дадох све и сва само да буде мој. Па кад га већем прегрлих и видох да је мој, рекох му златни пријане, сад сам до гроба твој. Никуд се нећу крочити без тебе никуд знај, где твоје срце не бије где твој не видим сјај. А он се злаћан приљуби на груди мени тад, мислиш да нигда невера, није ми бити рад. Шта иута тражих одмора а он ми близу ту, док спавах, он не мирује, већ ради ноћцу сву. Ал кад ме бриге спонаше за неки мали дуг тек онда мишљах ојађен да ми је веран друг. Јер жртву грдну принесе оде у други стан, а ја га тамо из даље об'лазих дан у дан. И мишљах све, да скорим ће изаћи к' мени сам ал брзо јадан увидох како сам преваран. Јер ево прође година, како ме гони јад, а њега није ни брига са другим шеће еад. С тог и ја нећу жалити, ни слушат' његов бат купићу — ако узмогнем, купићу — други — сат. „По немачком." „Др. Казбулбуц.'

Мужић. Чујеш ли, женице, у твоме дневнику, који ми је случајно до руке дошао, стоје чудновати стихови: „Пољупци су врели Мелем души младој — —" и т. д. Женица. А.ги, драги мужићу, та ја сам онда била

још т ако рећи дете, кад сам то прибележила, — сушта Још се могу добити сви бројеви „Стармалога* од почетка до данас.