Стармали

„СТАРМАЈ1И" БР. 12. ЗА 1886

окренути, те ако се већ мора што х д а ди т и, ваљда ће онда бан Хедервари из Хрватске охладити, па да се тако и тамо ]едном смири свет. А томе би било већ крајње време, јер ето и Грчка тек што се није са свнм утишала. Новине до душе јављају, да је сад тек настала права опасност, али ја то не верујем, а не верујем с тога, што су пославици страних сила отишли из Атине. Догод су били страни конзули у грчкој престоници, донде је по мом мишљењу непрестано претила оиасност, да ће се Грчка и Турска почупати, јер ти конзули, то су баш они прави нарушиоци мира. Можда се и варам, али ја се држим физичког правила и исповедам, да исти узроци производе и исте последице. Тако н. пр. да су страни посланици одмах по пловдивској револуцији отишли из Београда, онда не би дошло до рата између Србије и Бугарске. Да није тада Кевенхилер био у Београду, онда нит би краљ Милан пошао у Софију, нит би кнез Батенберг дошао у Пирот, те по томе прави је узрок српско-бугарског рата то, што посланици страних сила нису благовремено отишли из Београда. За то ја држим, да је сад тек осигуран мир, по што су посланици страних сила оставили Атину. Сад неће тамо бити више кога, који ће сејати раздор и неслогу, те ако баш и дође до рата, бар се грчки народ неће имати рад чега кајати нит срамотити, као што је случај са српсвим народом у Србији. Него тешко да ће в грчка мудрост" допустити, да до крви дође. Грчке су дипломате као и онај комесар, који је спазивши оружане лопове, викао својим момцима: „Држите ме људи, јер ћу их све поубијати," но кад га момци од страха оставише и хајдуци склепташе, а он им рече: „Ево, браћо, што имам, да вам дам, а што швдлЈветжж* Рецепт од Еијавице. Хумореска. (НаставакЈ. Стајала је тако неко време, а у тим је из једовитих мисли трже неки иознат глас: — А шта ти радиш ту, Алка ? Кога чекаш ? Алка се окрете и виде Јовицу. — А гле, ти си зар то! Баш добро што си дошао, јер онај опет канда није при себи. Понисли, ја'стојим овде, а он прош'о поред мене ко поред турског гробља; ни да ме је погледао. 'Га и пцето своје иази човек боље него он мене. Та пусто, да ми је бар помоз' бог назвао, кад већ друго тто није. Ево ајде сад самном, па ћеш да видиш, како ћу му да открешем, за то. — „Та ваљда те је превидео, кад је ушао. Немој опет ти тако ома да будеш готова на свађу. Боље му лепо реди, да те други пут не срамоти тако — рече Јовица некако утешително. — Знам, знам ја да си и ти такав ко што је и онВама мужевима су жене скотови, ал' нека, нека, потражиће он мене. . . и Алка одједном остави Јовицу, па оде про-

немам, да ме почекате." С тога садања ратоборност грчких дипломата још не значи, да ће неизбежно морати доћи до рата, т. ј. ако се у Ливадији није ништа скувало, а ко ће морати јести из ливадијске кујве, том се не може рећи ни „добар апетит," нити „на здрављо," јер ће му нресести. Но сада се још само кува, те још не може доћи до постављања стола и до једења, а кад једном до тога дође, онда ће бити доста жацања и кајања. И тако сад само још да добије г. Стева Павло вић орден, наш „јединац" да постане владиком ма и над Циганима и Герман да се смири. па онда ће европски мир бити осигуран — до прве прилике, а међу тим ће Аустрија по Босни ширити културу и хуманитарност, што ће скорим на најсвечанији начин и доказити, јер ће Аустријска власт ових дана њих седам Бошњака — обесити и то баш у Тузли, где се пре кратког времена опако сјајан банкет приредио! Да, да! Грб данашње културе и хуманитарности, то су — вешала! . . . МИЛИСЗВ.

У Ш Т И П Ц И. У „Застави" стоји, да је у мађарском селу Елеку одгризао муж жени нос у свађи. И но овоме се види, да увек невини страдају, јер шта је сиромах нос скривио, да због језика тако налепи ? * * * Архијерејски сабор у Београду изабрао је за унражњену шабачку владичанску столицу три кандидата, али се ни један не хтеде те почасти примити. Усљед тога не може наш калуђер Радић да се доста начуди, како то може бити. да има људи на свету, који неће да су владике. тивном правцу од своје куће. Тим правцем иде она увек, како се мало споречка са Остојом. Јовица је већ знао, да ће она к своме брату, па се и он упути камо је пошао, т. ј. да чује од Остоје, шта му је доктор казао. Баћ-Остоја је тешким корацима ишао нагло по соби, и тихо је певуцао. Сав је био сретан и весео, што му се и по лицу могло познати, јер му сад чело није више било натуштено, а обрве су стајале природно, не више навучене на очи. — Гле, гле; та ти си баш ништо друкчији сад. Дош'о си ми, ко да си пијан — рече му Јовица, који баш сад уђе унутра у собу. Па шта ти је казао доктор, кад си био код њега ? Јовица је већ знао како треба да се са баћ-Остојом говори, т. ј. Он је викао и то тако јако, да је знао е баћОстоја баш сваку реч мора чути. Ал' га јако зачудило, што се баћ-Остоја свих његових питања чинио невешт, не одговарајући ни на једно. Он је започетим тактом ишао по соби, па је непрестано певуцао. — Но, баш право вели Алка, да ти ниси данас при себи. Ето си прошао поред ње, каже, па је ниси ни погледао; она те питала што-шта, а ти јој не рече ни речи. Ето те ја питам, а ти ћутиш; заинтачио си ићи по соби, као да си манит. Што не одговараш? Шта ти је казао | доктор?