Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 13. ЗА 1886.

101

Где је туђа воља, Патња није сносна. Где је туђа кујна, Ту су јела посна. Где је туђа мајка Ту су ђеца босна. Г—Д —Н.

Програм, Многи мисде да ја немам никакав програм. Варају се љуто. Имам га, још колики. Само што се таки програми не изјављују у „Видеду" већ у „Стармалом". Мој је програм: да будућност Србије што пре ПРОиГРАМ. Гарашанин.

Ала је вешта! „Прођоше наши свати, сад жено моја мила признаћу каква снажна теби ме вукла сила! „Невиност" сушта твоја душу ми, срце веза ни иољуб дати нехте д->к брак нас не савеза!" .... „Ох! знам ја," — смеши ее она, какви сте мушки Ви због таких ситних ствари напустише ме — сви!!! Др. Назбулбуц.

Либералима и Радикалима у Орбији. Споразум је само онда штетан, ако се у критично време њиме оклева, те се Виделовцима даде маха, да ударе клин успоразум. И овда ће наравно изгледати овако: СПОР V РАЗУМ.

Ерак и Петак. Ерак. Дакдем добићемо нове банке у вредности 50 новчића Шта мислиш, дали ће нам то какву корист донети? Иетак. Некима извесно. Јер замисли само каквог сиротана, који д&нас нема више капитала од 500.000 фр. тај ће онда уједаред постати милијонар, — а то веле да је лепа ствар.

Ерак. Шта велиш ти о томе ландштурму? Петак. Та паметни су ти наши министри; ко веде: у војски су нам сами младићи, неуки, голобради, неопробани, али док уђу у њу оне старе бакоње, што већ годинама воде рат дан и ноћ са својим „бољим" половинама, то ће бити војека шта ми радиш.

Е р а к. Таква цепаница, тај Аца; па и он мисли да стече своје огњиште. Петак. Па куд ће цепаница, већ на огњ и ш т е. Др. Казбулбуц.

је доктор поцрвенео, а попа му опет укратко рече, да је господин доктор заборавио за Остоју и шта му је казао; та за бога има он много болесника, а још је непознат, па како да их све упамти. Јовица је морао да се задовољи са тим одговором, јер немачки није знао, па да разуме докторове речи, ал' опет му је промена на лицу докторовом некако сумњиво изгледала. После тога је што-шта и он запиткивао доктора, али доктор не хтеде ни оно мало знања из српског језика за одговор њему да употреби, него рече немачки — вртећи при том главом негативно — да не говори српски. Јовица је био тврдо убеђен, да лечење Остојино није чист посао, али, ма да је кол'ко овом то казао, он га је изгрдио поштено, а доктора у звезде ковао. „Бадава ти бунцаш које шта; ја тог човека никад не могу заборавити" — рекао би му при том. Па и јесте он доктору увек остао благодаран, Сваког већег свеца послао му је печеницу: било јагње, прасе ил' ћурка. То није смело да вали. А кад је био на рогљу или у сувачи, свагда је говорио људима да се ману баба-Комле и других лажура — тако се он изражавао за бајалице и врачаре — па нека се држе доктора.

— Ето, вите — говорио би он — како сам ја патио, па никако нисам могао да се излечим, док нисам њега потражио. Нека бог њега поживи, јер он је скинуо са мене неман ону— и затим би баћ-Оетоја обично испричао рецепт, који му је доктор „препоручио." Слушаоци би његови на то махали главом; понеки је био озбиљан, понеки се смејао, — како ко! А можда је који у тајности и користио се са тим рецептом! — и то је могуће. Но доста то, да је свакако лепа карактерна црта баћ-Остојина, што тај рецепт свој није ни пред ким затајао, него га је сваком паћенику препоручио, да што пре до „иецелениЈа" дође. Лепо је и то, што је баћ-Остоја остао своме доктору благодаран. Све јб то лепо. Али ја ипак, кад добијем кијавицу нећу дизати ноге уз плот, нити ћу то коме препоручивати. А знате ли шта је најлепше. Најлепше је то, кад људи за свој новац могу наћи таквог доктора, кога ће потпуно разумети. љ ' Лот " 11 '