Стармали

146

„СТАРМАЈШ' ; БР. 19. ЗА 1886 .

Остао бих овде, али одавде ме гони поп-Пантин позив на претплату на његову приповетку „Живео Радаја," у којем се позиву поп-Панта сам хвали. Хајде да му је ко други рекао, као што је Арсеније слепац казао слепцу Панти: „Тако, Паито, мудра главо И слеиачка наша славо! Тако, тако, хај, хај, хај! Наше славе ти не дај!" али да он сам себи тако пева, то је могло само у „Нашем Добу" изићи. Па хајде и то да прегорем, хајде да на то стегнем јуначко срце аман кад у истом листу видех, да се неки попови српски не стиде, да јавно изнесу записник своје некакве конференције, што су је у Новим Карловцима одржали — онда ми се наопако смучило и ја хтедох пребећи у — Србију... Али шта ћу тамо? Да ме зар ухапсе или протерају? Да гледам зар покор и чудо, како су у Србији само краљ Милан и министар Гарашанин људи, а оно друго све нешто којешта, којих род не би могао „окачествовати" ни један Дарвин, ни Хекл ни Хексли? Не, нећу ни тамо! Идем управо у Трст или Реку, где је колера почела беснити, па ћу јој рећи, да она има у нашим крајевима силан род, те нека дође овамо и нека свој род собом понесе. Што је њено, нек собом понесе. То је бар право и поштено. За што да се ми с њеним родовима мучимо и патимо кад се она с њима усрећити може? Ево, ми ћемо их дати драговољно, а нас нек остави с миром. „Куд ћеш чак у Трст или на Реку?" рече ми на станици један пријатељ, кад сам му саопштио своју намеру и кад сам већ једном ногом ступио на дашвджжетжк. Разуме се, ону лепшу !... Од Драге Гавриловића, учитељице. Гоепођица Даница и Аница рођене су сестре. Обе су једнако лепе, једнако васпитане, једнаких способности за добро и зло и напослетку једнаког и мираза; само некако нису једнаке среће. — Даница је с годином старија од сестре, па нико ни да запита за њу, као и да није на удају, а за Аницом — „да покрјају вратове" . . . То је дало госпођу Персу Јовићку — матер им у велику бригу. Не би хтела да удаје кћери „преко реда", а ондашњи и страни Јављају се" тек за Аницу. Није била „сујеверна" већ „восиитана" жена, ал готово да верује баба-Ани пударуши: да је ту „метут прст" . . . Била се већ сместила да држи, по упутству бабаАне „девет метанија" — ако неће помоћи шкодити неможе! ... Али није се само она бринула о Даници; бринуо се о њој и деда Марко Љубић ондашњи трговац. Даница је била добро и умиљато „дете", па како не би ?! Особито како је добро живио с њезиним дедом, па и оцем, покојним поп Јовићем. I. Једнога дана дође деда Марко сав запурен Јовиће-

ску од влака. „Ожени се, па ће ти колера и сама доћи." Али на то нисам му могао ништа одговорити, јер је у тај мах по трећи пут зазвонило и ја сам морао ући унутра у купе, а за тим се одмах и влак кренуо. Путем пак премишљајући увидео сам, да је боље, да ја сам идем колери, него да она мени сама на ноге дође. Јавићу вам у своје време о овом мојем најновијем „путешествију." Милисав.

У ш т и п ц и. Из Ниша су протерали сад опет некоје посланике. Дакле иде све на више. То је заак да ће се ипак добро свршити. * * * Чудни људи ти Јапанци. Оаи увеа 'проучавају најгоре зло, па отуда онда изводе, како бч требало да изгледа добро. Сад читам, да су свог министра правде послали у Угарску. * * * Јапански министар правде говорао је с министром Тисом. Која је ваога отачбина? — пнтао је Тиса. — „Јапан." И— „ја па н^рече министарпредседник. * * „Како ће се пронаћи она четир свешгеника, која су писала отпоздрав Герману?" Има само један начин. Судећи по њиховом писању, чим Герман сиђе с данашњег места, сва четворица би од радоети и з коже искочила. Ето дакле како да их познате.

вима. Има важна и брза посла, а отакао је и вино, па се уморио . . . „Море, снао, што ти не удајеш Даницу ? поче онако „с неба, па у ребра", по свом трговачком начину, чим остаде с домаћицом сам. „Боже, чико, како то питате? Како ћу је удати, кад }е дете тешке среће — ко год се јави све за Аницу." „Хм! — А ти бар удај то пашче". (Назив „пашче" био је код деде тепање.) „Ди би ја давала децу „преко реда".!ј „Аха! сад си погодила и ти ред, а кад сам ти говорио: „Жено, жено, ред држи свет; не води први пут на игранку обавде кћери заједно", смејеш се и ти и она моја матора луца. „Шта то фали" мудрујете ви. Лепе су обавде, па ко попа ко попадију" . . . Ето вам сад попа и попадије!" рече деда љутито па стаде истресати лулу. „Па зар није тако, чико, укус је различит; само је моја сирота Даница тешке среће." „Хм, ди ћеш ти са женом да говориш паметно! .. . „укус" — „срећа" — хајд' реци још и судбина . . . И то ви жене умете, тек да нисте ви криве, већ неко други . . Јовићка се насмеја. „Смеј се, смеј, ал' опет ја имам право. Преживио сам ја и препатио много ; видиш ли ти ову седу косу ?!" „Видим, чико, па зато вас и поштујем.." „Додај ми једну ватрицу", рече деда помирљивије. Напунио је био лулу, па се опет сместио на канабе.