Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 20. ЗА 1886.

155

Поговара се, да ће Герман у Рим, па онда у Цариград. Како ми знамо, он је већ одавна „о т иш а о у Р и м," а излишно је да иде у Цариград, јер се и без тога потурчио, * * * „Боже мој, па кад већ и Герман иде у Цариград, зар ће „Турски Народ" остати већито у Новом Саду ? * * * Србију једе Сливница, дугови и краљ Милан. Гарашанин је „нровашао" да је опозиција крива што је дошло до Сливнице и дугова. С том се тврдњом не слажемо. Ал да је опозиција много крива што је Србији још краљ Милан, то је света истина. Дакле истина је, да опозиција није чиста <>д сваке кривице. 0. * * * Велико-бечкеречка женска добротворна задруга има свог задружног адвоката. Зар и женскиње морају имати свога фишкала? * * * Краљица Наталија платила ]е 38 фор. за један телећи бут на неко] мађарској жељезничкој станици. Па то није никакво чудо. Кад могу српски калуђери појести рена за 300 фор., за што не би Мађари од српске краљице узели 38 фор. за један телећи бут?

сећају ме они чудви прича из хиљаду — и још једне ноћи!

Др- Казбулбуц.

Ћира. У Пешти митинг, — а Тиса отишао у Ишл. Па како ће онда чути шта је народ закључио. Спира. Не брини се. Умеду Маџари, кад их што боли, тако викати, да се чак у Ишл чује. Ћира. А зар нас ништа ее боли? Зар не би могли и ми мало векнути ? Спира. Е, то је друго. Ми смо Срби. Ми се извичемо Један на другог; па кад треба општ вике онда смо дабогме промукли.

Једној намигуши, Руменило, са твог белог лица, то је смеса разних,. финих боја, а груди ме твоје обле, дивне сете увек „Рајтхоферска" кроја Па тек свила, у којој се шириш, на прстење, без ког' не мош проћи,

Ћира. Досад се за четир крајцаре могла само комедија видити. Спира. Јесте, а сада за четир крајцаре буде чнтава трагедија — са четири убијства. Ћира- Бога ми, нама би већ требало какви нови, савеснији жавдара, да нас чувају од дојакошњих пустоловских жандара. Преварао , , . „Ама момче ? је ли збиља, или шала сува, да си узо жену себи што је п о с в е г л у в а ? ?" „„Истина је! . . Сад ми жао, али вајде нема; ја сам држо, да је она уз ото и нена!!'"' Др. Казбулбуц.

госта, кад су већ ручали, о свачем се наразговарали и ревносно отпочели пуштати димове. „Време је", рече синовац. Боме и јесте. Још коју годиницу па ћеш ме стићи. Већ сад си просед; али није ни чудо, ноћу „сушити чаше" и „вребати кеца", дању опет нревртати оне параграфе па правити од црнога бело. . ." „То нам је занат," смејао се синовац. „Него чико, знате ли ви позитивно, да ће Јовићка поред кћери дати све три хиљаде одмах навенчању?" в Да незнам, како би ти могао писати. Него коју њезину кћер ти оћеш ?" „Разуме се, ону лепшу! узвикну чисто Људић ; „шта ће ми она ружнија" ?! . . . Деда се насмеја. „Знао сам да ћеш тако рећи, рече за тим; али која је лепша?" . . . „Чуо сам да је она млађа," беше сиаовчев одговор. „Дакле Даница?! рече одсечно деда, па се накашља и поче истресати лулу. . . „Незнам им имена, али тако сам чуо." „Тако, тако," рече сад враголастим оемејом деда; „и

Аница је красно чељаде, ал' Даничине црне очи па гавранаста коса, занеће свакога. . . „Црномањаста ?" циташе синовац радознало ; „а ни као да рекоше, да има плаву косу." „Аница је плавуша, а у Данице је коса црна, рече деда пунећи лулу; „виђам децу сваки дан па ти то могу казати извесно. . ." „Могуће је- Нисам на то ни пазио толико ; само сам чуо да је врло лепа, много лепша од старије кћери." У томе се зачу разговор у ходнику, и стрина уђе с Даницом и Аницом у собу. „Доктор Људић, мој синовац; Данипа и Аница Јовићева, моје синовице упознавао их је још с врата. и на брзу руку деда. „На тај смо начин и род," осмехну се Људић. „Брат и сестре," рече Аница умиљато, па му пружи руку пре но Даница. „Гле, маторке, како је нредусретљива!" мишља Људић погледав је летимице, на чисго истрже своју из њезине руке и пружи је Даници. Топао, и ако испитујући поглед и нежан стисак руке његове доведе Даницу у забуну, те за часак обори очи;