Стармали

282

„СТАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1886.

га Солдатовићима није изумро стари српски протест иротив насиља и против неправде — хајдуштво, него ее морају у помоћ позивати мађарски жандари, те да ге растерају хајдуци. То је скуп начин растеривања. Ја бих знао миого јефтинији, само ако хоће српска илада да ме послуша. А тај начин, управо то средство је већ опробано, дакле сигурно је. Ето, по нашим црквама о божићу гдегод се читао Германов божитњи поздрав, свугде се народ разбегао. Нека сад српска влада набави себи неколико таквих Германових поздрава и нека их распошље разним хајдучким чета ма, па ако се не разбегну, ја крив. Нико их не задржа, да не пређу преко српске границе, ил у Румунију, или у Бугарску или пак у Турску, јер ће сви држати, да је у Србију дошао буди бог с нами. Овако пак звати мађарске жандаре у помоћ и излагати их опасности, да их убиЈу српски хајдуци то је и нечовечно и кошта доста новаца. Ваља само неколико Германових божићњих поздрава раснослати, па ће Србија за тили часак бити чиста од хајдука. Бојати се само, да и народ не дочује за тај поздрав, па ће онда настати нова сеоба Срба. Код нас је већ друкчије. Ако се он селити неће, ми се зацело селити нећемо. А да се сели, за то би најбоље било, да добије што више неповереница. Али с тим се некако оклева. Ту ми се допадају браћа Шиклушани. Види се, да су скроз и скроз практички људи. Држали су прво црквену скупштину и ту су донели повереницу саборској већини, а одмах за тим сазвали су и јаван збор, те са скупштине одоше на збор и ту решише, да Герману пошљу неповеревицу. То је врло практично. Да су се на то сетили Новосађани, могли су и они тако учинити, а овако муче се већ више од месец дана, како да одрже збор, па никако да дођу до резултата. На послетку, велике ствари и захтевају много времена и дуго промишљења, али где се и сувише (.теже, ту обично испадне ~ ш#д!жетдж. Под прозором, — Мало истине и иало појезије. ПОСВЕЋЕНО в ЊОЈ. "*) Било је дивно летње вече. „Сунце је већ одавна зашло за дођинске планине. Давно се окупао Дођин у вечерњој румени сунчаних зрака, те се сад умотао у пешкир тихе месечине, у пешкир звездама извезен." Тако га је описао Бранко, који је спадао већ у јато бољих полетараца. „Месечево бледо лице, баш као оно моје о појутарју светога Јована, сипало је као и обично немилице своје зраке по целом Дођину" вели Пеца, који је ово вече са астрономскога гледишта описао. „Па ко би сада" велим ја на основу искуства „поред овако дивне ноћи и поред овако несносних математских задатака остао код куће?! Где је тај — па ма и највећи прозаиста био — који би поред овако дивне но*) Та „она" налази се неприметно у прва три одељка скривена у једној речци.

ништа. То је стара истина, али ће увек и нова остати. Никад јој лице неће бити смежурано. На послетку, зашто да је Нови Сад увек и у свему први? Нека се и друга места нрославе. Само то је рђаво, што код нас један на другог изгледа, па један неће да уради, што, док други не уради, то тако нико ништа не учини. Тако многе општине изгледају на Нови Сад, па пошто у погледу неповеренице није ништа Нови Сад учинио, то се и те општине скањују, што да богме нимало није оправдано. Али такви смо ми већ, па што ћемо ? Из те коже никуд ни камо, само пазимо, да нам бар та кожа читава остане. С тим се бугарска депутација не може похвалити, т. ј. да јој ]е кожа читава. У Берлину су је страшно поцепали, али у Лондону су је закрпиди са осам милијуна форината, што су Енглези дали данашњој бугарској влади, да и даље може бургијати против Русије Но таман су је у Лондону закрпили, а ето у Паризу су депутацији кожу опет поцепади и ко зна, ко ће доћи сад да шије и крпи. Ја држим, да се више закрпити не може, али дај боже, да бугарском народу остане кожа читава, па ма депутацију, данашње бугарско намесништво и данашњу владу са свимодерали. Милиоав

У ш т и п ц и, До године ће држати Мађари с к у п за помађаривање. Но тај с к у п ће ако да бог увидити, да нами никакав отпор неће бити — скуп. * * * Но ако се ми, уместо помађаримо, размађаримо за своја права, онда ће тек бити лепо. * * * Лане се преко десет хиљада становника иселило из Угарске, И да се ти људи нису иселили чак у А' мерику, опет би се могло рећи: — „далеко смо дотерали." ћи и поред нешто пара у кеси (које су буди међу нами речено неком трећем намењене) који би дакле остао код куће?! Који је то, што би поред овако дивне ноћи, поред овако добре воље и поред онако дивног вина код „сиве чутуре" остао код куће ? 1 Ни највећи, ни вајзакованији ни најсухопарнији створ божији не би могао срцу одолети, а камо ли ја, који сам већ једном залепршао крилима стрешећ' горе Парназу, ја, коме су та крила већ одавна сломијена, ја који сам већ избацио: Дај да сркнем руменике Из пехара твојих уста, Да с' опијем од пољупца, Да с' утоли жеља пуста. Дај још једном да искапим Ала годи! Ох дај га, дај! Та још једном пољуб жарки Та учини жељи крај! Љубећи те на ме с' осу Твоја коса, црна ноћ; Ох по мраку вако нијан, Хоћу л моћи кући доћ'!