Стармали

286

„(ХГАРМАЛИ« БР. 36. ЗА 1886.

немој да ти се једном каже, да ниси вредан оног вина, кога испијаш. 0 к т о б а р : Ако си се фебруара оженио, наручи кодевку. Новембар: Ако овог месеца буде не само по поЉу, него и по политици велике магле, то време употреби на сравнивање, па ћеш једном за свагда заволети — светлост. Децембар: И ако је зима, немој се згрчити, нит држати стиснуте песнице у — џепу. Запамти, тако ћеш се најпре — смрзпути, а ти не треба да дочекеш само год. 1888. него требз као народ да будеш — вечан. А сад сретна нова година !

„Велики ,, м туш""!Н" Седим Вам на „софи" ономад на „балу", Гледам како младеж све прелеће „салу". Бројим кол'ко пута игра која „дама", ил' колико пута Забавља се — „сама" . ... После игре редом крај мене се шећу! (Куд ћеш штогод лепше? . . . куд забаву већу??) . . . У једаред видим једна „дама" лепа, (за собом је вукла три метера „шлепа") кад год ближе мени шетње ради дође, да никако неће крај мене да прође, „Ви" сад нас није погледао онако значајно, а требао је, бар би видио на лицу нам тугу и жалост, што је прекинуо тако диван говор „ви, . . . ви . . . висте . . . . ви сте слаба меморија ! помислим у себи, као што то обично вели и професор Црнић „ви сте пре недељу дана око поноћи" ја се накашљем „под прозором" еј наопако та тај све зна „да, ви сте под прозором Г. професора Квоциентића држали као бојаги, онако у подсмех, неку „серенаду" и певали му песму „Спаваш ли?!" Ја га нисам ништа разумео. „У подсмех, бојаги, па још професору Квоциентићу певали „Спаваш ли ?" шта је то ког ђавола ? „И зашто је" настави управитељ цицеронски „славна професорска колегија нашла за вредно да вас" помилује хтео сам силом да кажем, али нам он „да вас казни затвором, на једно цело после подне; Затвор ће те наступити после подне од два до седам. Сад можете ићи!" Ми се поклонимо и у себи рекавши „љубимо руке", изиђемо напоље. „П1та је то људи?" запитаће Пеца „од куд да ми певамо Квоциентићу ?" „Па зар ми нисмо певали под „њеним прозором ?■

а да поглед дивни на мене не баци !. .. Нема сумње! То су ... врло добри знаци!... Срце ми се чисто надима у груди ! та већ знате, како, осећају — људи !! На то мој „колега" дође ближе мени, а ја ни пет ни шест већ о красној жени !! Како увек мене, кад год прође гледи; И шта из тог' може за мене да сљеди! .. . А он тек ће рећи, (па све чисто слади) „а да није друже • огледал а' ради што за тобом виси, а њој млого треба ?!!!.... — стрмоглав сам пао чак из седмог неба!!! Др. Казбулбуц. Досетке и наивности из дечијег света. Д е т е. Је ли, оче, одакле је тај путник, што је јутрос био код нас? Отац. Из Омиша; — одговори отац. Дете. Из'о миша?! Па то је он онда мачак.

У неком друштву живо су се препирали око тога, да ли календар може да претскаже време или не, кад су се већ уморили око те теме, онда неко запита Малу Нинку, шта она мисли о томе. „Нисмо на жалост" одговори Јаша, који је још јуче знао о свему том, само није хтео да нас иоплаши« „Па да коме смо ?* „Ето видиш коме, Квоциентићу. „Она" се баш пре три дана отселила из тог сгана, а на њено место се Квоциентић доселио и ми смо мислили да певамо „њој" а међу тим нас је Квоциентић све побележио, вирећи кроз шалоне. * ,Е тако је судба хтела": рекосмо сви у један глас. * * * П зачу се последње „шкљоц" и ми смо били са оне стране браве. Све је мирно, само се чује тихи бахат послужитељева хода и звекет кључева, што их уза се носи; после пет сахата чуће се то исто и ми ћемо ступити на слободну ногу. Дотле се стрпимо! У Дођину ма дан „седам мученика* Седам.