Стармали

Ћира. Црногорски војни министар, г. Пламевац, поднео је извештај, да је Црна гора сад већ готова, т. ј. спремна на свашта, што може да наиђе. Спира. А шта вели војни министар Србије ? Ћира. Он је још новајлија, па не може да се оријентира. Морали би питати дојакошњег војног министра г. Хорватовића. Спира. Да, да, он би вам можда казао истину : „И Србија ће скоро бити готова (што-но веле Немци : Ге г 1 х§) — т. ј. ако се краљ Милан што пре не тргне, — или ако га не тргну.

Једно питање. Још не знамо је ли нашем србобранском расцепу уврок само то, што неки хтедоше у наш програм да уђе ипросветно и економно питање, а други се и рукама и ногама опираше, доказујући да томе ту није места. Ако су други узроци, онда је о томе тешко говорити, — али ако су само начелни, онда ћу и ја да изнесем један податак ка разбистрењу тога питања. Кад су отворене седнице оног рајхсрата у Бечу, коме још није рок истекао, онда је у крунској беседи речено и ово : „Ез \ у 1 гс 1 сНе игтапбеЉаге Ап^ађе Метег Ке§1егип|у зет, — — а11еп Метеп ЕапсЈегп ипс1 Уо1кегп сНе §1е1сће РПе^е 1ћгег §е18&§еп ипс! ЛУ11'1ћВСћаШ1сћеп 1и1еге88еп 2и Тће11 шегс!еп 2и 1аз5еп."

светлости завирило кроз мој прозорчић а ја зазвоним тако горопадно, да је чак слуга доле чуо, и ево га усплахирен пита, шта је за бога, да није ватра? Ја рекох ни: јесте, ни није, већ заисках да ми брзо донесе два крчага воде, да сперем са очију мучно неспавање. „Добро јутро! Јесте ли слатко спавали?" запита ме (увек и у подне, и у вече, и у јутру весела) гђа Милка. А Нена додаде; Можда сте и хркали, али ми нисмо чули, јер смо спавали као заклани. — 0, да како, да како! — почнем ја да дипломатишем (т. ј. да лажем), чим сам лего с места сам заспао. — Сан је лажа! прискочи једна од њих (не знам која). — Није ни јава увек истина! — тиме хтедох ја да доскочим). Мужеви су то наше дипломатисање (пуштајући дим од цигаре кроз нос) радо слушали, мило им је било што им драге супружнице и пре вруштука умеју да покажу свежину свога доброг расположења. Опет разгледасмо варош, — државне нове зграде, лен парак у официрској касини, угледно уређене баште у тако названим „војничким баракама", док звоно не огласи службу божију. Уђемо у свети храм и нађемо га прилично — празна; а то нас веома изненади, јер држасмо, да ће народ црквенији бити у месту, где је владичипа столица. Међу тим сетим се на Карловце и помислим у себи - . .

Сад ја питам: Што и сама круна увиђа да је потрено и као тако влади својој у задатак ставља, за што то не би могло имати места у програму једне слободоумне странке, која те потребе још изближе осећа ? ! Стармали. П у с л и ц е, >•<. Времена су тако озбиљна, да „Стармали" сад више пута и нехотице изусти: „Шала на страну!" — Јест', шала на страну, али на коју страну ? ^З. Ако се већ узморам и са дојакошњим министрима раставити — вели краљ Милан — свакако ћу гледати да бар не оду у крим(инал).

□. Ја се често згрозим, кад са бледих чела прочитам невољу народа. Али морам и то признати: згрозим се каткад и кад прочитам „Вољу Народа".

#. Абердар није министар правде, ал ипак је заслужио предикат <1е Бочарски. (Јер само је у Бочарима био негда обичај, да се прво туче, па онда да се суди. Од празне пушке двојица се боје. Т^са се боји, да се Апоњи не здружи са „народностима"; а Апоњи се боји, да се „народности" не поклоне Тиси. — Не бојте се празних пушака ! — Ал ипак може пући (надуван мехур и сам).

=. Стојилов једва чека да Бугарима улови ни у цркви се још не носи тас за мисли, — макар дајсам овде видео и четир таса.) — Ручасмо у некој „рестаурацији", коју нећу да описујем, јер сам још од јуче мало уморен. Јело беше прилично, пи рачун није [био велики, кад се сетим да смо имали и „тафелмузику", коју су нам три мала Француза вештачки отцикала, не обзирући се на мргођење наших лепотица. После подне одосмо на „Шшин извор (Струговник)" — дивно местанце у подножју једног високог брда, — пуног миомира, и пуног — добра пива и кусних залогаја. Позабависмо се и отале се упутисмо пешице преко брда ; да обиђемо још и мајдан углени и нову цигљану. Ово су све државне установе и добро су уређене а вели се да и добар приход доносе (ко верује не плаћа ништа, ко не верује платиће грош). Ако је ко једва чекао да овај мој путопис завршим, јављам му радосну вест, да ћу му жељу таки испунити. „Иреко Мајевице" смо прешли а више ни у наслову не стоји. После подне опростим се срдачно са мојим драгим сапутницима. Дошло време да се растанемо. Они ће натраг кући, а ја ћу даље кроз Босну поносну. Дуго сам их пратио очима, а кад ми се из очију изгубише, седох и ја самац на своја кола и викнух: „Терај, Абдо!" *