Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 188?.

смо баш мисјшли , да горе не може бити, ал кад већ и ватра горе, онда је дабогме горе. * * * Посланици угарског сабора ноклонили су погорелцима један дан дневнице. Али дав рада, т. ј. да удесе узајамно обавезно осигуравање од ножара, то низу поклонили. * м: * Херцеговци бегају у Црну Гору. ,Пестер Лојд" вели, томе је Црна Гора крива, То је истина, јер да нема Црне Горе, ти би људи бегали у хајдуке. * * * Министарска криза у Београду опет заспала. Сад се још јасније види, да је та криза тако дремљива, да ће је тек врло велика ларма моћи пробудити. * & & Брзојављају из Загреба: „Хрватску јако оглобигае." Сад да нам је знати : мисле ли ту „Хрватску" лист, или земљу Хрватску? * * * Српска краљица иде у Крим. Добро, али шта је с њ и м ? □

Досетке, наивности и др. из дечијег света. Кетао се ја са нашом малом Катицом по променади. Гледамо свет, који нам иде у сусрет, или нас обилази. Иде ти један шегрт, па носи дете од прилике од три године, (баш ка и наша Катица) — ал не носи га на рукама, већ му дете усело па врат иа тако јаше. Наравно да је тако дететова глава била над шегртовом главом. Кад то наша Катица опази, пружи прст и рече: „Гле, гле, ујо, како је онај мали велики!

м. н.

Седилисмо за столом код покојне Т у Б. При крају ручка донесоше нам још и печену патку. „Хоћеш ли батак?" запитам ја нашу Лепосаву. Она ми одговори: „Љубим руку! А ја на то: „кажи ми да те боље разумем. Јели љубим руку хоћу — или љубим руку нећу? ' — Лепосава се поче смејати; схватила је шалу и умела је да продужи. „Није ни једно ни друго" одговори ми. — „А. да шта је?" — „Љубим руку молим." Ч. 3.

Ала је . . . милостива. Прилози се купили Некој доброј цели. Ту се свако утиче Више да подели. . . Али сви се чудише Са милошће знатне, Једне госпе. — Дарова „Минђушице златне". „То је много, госпоћо"! Рекоше јој неки ; А не знају, да је то Лек баш за н.у преки :

Да оствари давнашње Слатке своје снове: Да јој мужић набави Минђушице нове! Ло немачком. Др Казбулбуц. Рђаво венчани, Дођоше муж и жена своме пароху и муж ће рећи : — Сећате ли се, господине, да сте нас лане венчали ? — Како се не би сећао. — Ал нас нисте добро венчали. — прихвати жена. — Како то. — Јер ево хоћемо да се развенчамо, — одговори муж. Е П И Г р а М. На смрт једне торонуше. Болна Јула почела се С душом борити. У тај исти мах престала ј' И говорити. — Јел прво узрок другоме ? Ил друго првоме.

Обичај игумана Н, Кад у јутру натегае боцу са ракијом онда каже : охо-хо ? Не потраје дуго, натегве још једаред и онда рекне: сад је доста! Али брзо се нечем досеги и каже: трипут бог помаже. (Али да ко из прикрајка гледи, уверио би се да није лак посао бити игуман, — јер он и после тога још једнако натеже.)

Зашто ?

Зато! .

Седа му је глава, Малаксале руке, У писара стара У писара Луке. Пола века свога Он је аисар био, Над послом је својим лебдио и бдио. . . Ослабио ето од терета многа, Опао је цео са посла тешкога, али нааред није коракнути ум'о. . . „Сагибати леђа. . . То није Ј )азум'о

Др. Назбулбуц.