Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 13. ЗА 1887.

каналу Ла Маншу; у Ееограду се затвара позориште и — радикалци; неки министри имају ферије (Гег ј е п 4 гшпае); штампа се седамдесето издање песама Максима Задрина; од пољских посдова суше се кошуље, пали се (туђа) слама, износи се (туђе) ђубре (на видик); краду се коњи и т. д. — Од кућевних радњи овога месеца могла би се који пут почистити соба, закрпити дечије чарапе, испрашити женин ћурак (онако на њој). По шумама се дању шеће по хладовини а ноћу се краду дрва; по намастирима се пре подне лешка па трави са западне стране црквене, а после подне са источне (како је кад где хладовина); иначе је у природи право уживање: комарци већ почињу умилно свирати, у гусеница буди се човекољубље, па нам радо падају око врата и слепи мишеви улећу у собу.

Пут по Шајкашкој, Стева Павловић је путо ... — Ја мислим да она последња два слова не треба ни да испишем, јер ћете ви и без тог знати, да та два последња слова значе: „во," и да је дакле С. П. путово по Шајкашкој. Кад га ко пита: шта ће, а он вели : „имам посла," а ко има посла тај или је већ посланик, или бар хоће да буде посланик. Возио се тако г. Стева, возио, возио, па му пут дуго трајао. То се већ њему једаред десило на неком политичком путу, па да би скратио тај пут, алн удари странпутицом. Зашто не би то исто радио и по шајкашком пољу. Удари дакле неком пречицом, бар се њему тако чинило. На њиви, мало подаље стоји Шајкаш, први кога је г. Стева видио, те му вели : „Море господине ти си заишао, није овуда пут." Господин Стева се сетио

да су му то већ више њих од неколико година овамо говорили. „Па хајд на моји коли, па ћемо изаћи на пут." „Хвала господине, не могу се на твоји коли возити, имам друга посла." Идући даље м^слио је г. Стева непрестано, зашто то угарска влада хоће баш Милоша Д. за посланика, а не Тошу М. и не њега Стеву Павловића. После тога мислио је о неком солгабирову, па у мислима је и задремо. Није ни чудо што је после почео и сањати о солгабирову. Господину Стеви данас изгледају солгабирови страшно велики, и моћни, па му је и у сну изашао такви солгабиров. Е није да је велики, крупан, него баш до неба допире. Па шта ради тај солгабиров. Нема друга посла него хвата мишеве. Под њим стоје две мишоловке. Једна је скоро као друга, нема велике разлике, али г. солгабиров занама се само с једном, а ону другу бацио у крај. „Зашто чиниш то господине солгабирове?" „Зашто? Зато, што сам на овој мишоловци хватао и до сад мишеве. Метнуо сам у њој путеве и телеграфе као мамац, ал нисам ништа ухватио. Видим већ да и у њу неће нико ући. Сувише је позната. На стару мишоловку неће ни мишеви." „Па и ова друга није баш нова." „Није нова," вели г. солгабиров, „није нова, ал је овде непозната. Њу сам позајмио из комшилука. У њу су већ многи ушли тамо, па ће ваљда и овде." „А шта је то велико у великој руци ? — пита господин Стева. „Е шта је ! Видиш шта је. Рит. Њега ћу метнути као мамац.

гамЈшетжж. Добро се свршило. Шала у једном чину. Напиоао Ј. П, О. Д и ц а: Бојана МиличиК, кЕи „тетка-Соке". Шаца (Бранко) МиличиЕ, брат јој од стрица Милан ДогматиИ, богослов. 1 „ твтка-Соке" Светисдав Измирнић, богослов. / стану д „тетка ооке , Збива се у Еарловцима. ђАЧКА СОБИЦА. Прва појава. Ђојана (долази са писмом и чита га), Драга Сејо ! Бво већ недеља дана, како сам дошао амо доле у свој завичај, да проведем ово неколико часова међу својима, међу родбином. Но не могох срцу одолети, а да не завирим мало и у ваш крај, да не дођем у Карловце, да видим, шта ми и 1'и радиш, јеси-ли жива и здрава, и јеси-ли још онако лепушкаста, као што си пре била. 0 моме доласку немој ником ништа говорити; а сад остајем љубећи те Бранко. Лепо пише, красно пише, а по најлепше ти мој Вранко ,аги. Еј мој Бране, зна ти Бојка све. Бајаги (гледа у пи-

смо) „да проведем ово неколико часова међу својима, међу родбином", — а знам да никад неће бити код куће, већ ће ти мој Бранко највише облетати око госпођице Зорке, код н>е ће ов наЈСлађе часе провађати, па и ако Зорка није случајно члан родбине. Ха, ха, ха, ха! Ала ће се нешто и изненадити, кад му станем: А шта ради милостива? Каква милостива ? рећи ће он. — Ех, ех, мислиш ти да ја не знам твоје замке ? Та сети се само мало боље! — Не знам богами! опет ће он. — А да шта је милостива госпођа Зорка! рећи ћу му ја, и он ће се к.ао у бунилу стати дасећа, и сетивши се рећи ће онако тек: да, да, збиља познајем неку госпођицу Зорку, али Бојка буди уверена, да ја са истом госпођицом ......! — а ја &у му тек, као некад, кад се свети Петар одрицао Христа\: кукурику! — Али Бојка! — Кукурику! — (Јаче.) Али Бојка! — И трећи пут: кукурику ! и тада ће се зацело сетити, и праву ми истину рећи, а то је да воли Зорку. Тако, план је готов. — Е али ако он стане: а шта ради господин супруг?, али не, он не зна, ако му баш није Зорка казала. Не, не зна он, да ја волим Милана. Да, Милан мој, мој Милан! Али "где је, још га нема. Дај да се пожурим, да спремим књиге, јер тек што није дошао. (Спрема књиге; оставивши писмо на сто, пева) На те мислим, када зора свиће, На те мислим. кад се сврши дан,