Стармали
„СТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1887
179
покојник сарањен више у десво, а не ту где сте поставили крст." II. Старац: „Варат се пријатељу! Ја добро знам где почива Вишњић. Ово је гроб моје породице. Ту право сарањена је моја стрина, после ње Милан, а овде трећи сандук је Вишњићев. Све смо то ми измерили. Не може бити фалинке ни у длаку." I. Старац: „Е хајд кад велиш да је тако, ал мени се чини да је друкчије." Неко из народа: (опази Абердара и Стеву В.) Ха, сад ћу ја видити ко има право. Ако је овде гроб онда ће се ноказати, мора се показати. (Говори полако нешто народу, народ с.; смеје врти главом.) Затим (одлази Абердару и његовом другу): Молим вас господо ви ћете пам моћи решити један спор. Неки веле да је споменик Вишнићев сувише висок према ширини. А ја бих опет рекао да није тако. Изволте ви пресудити. (Абердар иде напред, а и Стева Вацки се не опире, од како га је оставила савест. Они долазе тик до самог споменика, ту стају. Уједаред се зачу под њиховим ногаманеки потмули јек — костију. Народ страшљиво уступи натраг. Шапуће једно другом: „Ваистину преврнуше се Вашњићеве кости у гробу." — Мала тишипа). Кунџић (који се ничему не досећа). „Моје је мишљење, да споменик према ширини није сувише висок." Неко из народа: „Браћо сад знамо што смо хтели. Добро је! Ал кад је то питање решено, викнимо у глас : „живила српска академија и српски клуб, који нам знадоше послати оваке изасланике." Народ виче: „Живили ! (али се уклања од њих.) Абердар (лагано Стеви) : „Што ти је народ. Ираво вели Гарашанин : Стока. Буди ти ма какав, он ти виче живио!"
Стари је благајник смешећи се вртио главон, када му је Јован дао упуства и разјашњења. која се односе на тај заак „Нептун." За неколико тренутака после тога ми стрмоглавце скочисмо у хладну Дунавску воду. * Једва протече од наше опкладе једна седмица дана, а благајник преда Јовану мало писамце, које он узбуђено отвори. Писмо је овако гласило : Драги мој витеже! Допуштам вам да ми се приближите, али ако се пре тога подвргнете неким искушењима, која ће да докажу вашу сталност. Млади часници су обично превртљиви и нестални; покажите се и засведочите ми, да нисте такви, па сам ваша. „Аргороз!" Је л' те да бисте ме исмејали, да сам уз писмо приложила и своју слику, кад за то још несте стекли заслуга. Ово треба прво да заслужите, драги натпоручниче ! „Ако хоћете, да се подвргнете мојим захтевима, одговорите ми преко благајника под знаком „Тетис." Јованово се лице опружи, кад је ово прочитао. — Ви сте ваљда казачи том женскињу ко сам ја? запита он благајника.
Некопзнарода: „Е бадава не мож ништ бити без — науке. Да академија није послала таквог изасланика, нико не би знао казати, сигурно где је гроб Вишњићев. Ионово дакле: живила академија и српски клуб !" (Завеса пада.)
У Ш Т И П Ц И, Затворили су једног румунског свештеника. Читам по мађарским новинама да је то б у к а ч, а није истина, он је — Лукач. * * * Румунском свештенику Лукачу судиће, што је рекао : да ће бити једаред у Угарској боље. И ми мислимо да га треба судити „због распростирања лажних гласова," јер је вероватно, да ће у Угарској бити — горе. * <= * На Впшњићевој слави конфискован је поздрав из Цариграда. Баш смо слаботиње. Та кад се Вишњић није бојао Цариграда, што га се боји троједничка власт. * * * Кад је Стева Вацки видио у Грку, у свом изборном срезу, одушевљење народа за српску ствар, кад ниде, где се ваљаноме подиже крст, он уздану и рече: „Баз 181; \У1гкНсћ ехп — Кгеи ^г." * * * И онда му је Грк био и грк и мрк. * * * Боже мој, нико не сме да буде у Бугарској мипистар. Управо многи би хтео да буде минис т а р, али би сваки хтео да буде и стар поред тога, а то је под Фердинандом тешко. — Е, па питала ме, а ја сам јој дао на питиње обавештаја, у колико сам и сам знао. — 0, ја луда! Како сам само заборавио, да ме не издате ко сам. Сад она мене познаје, а ја њу не. Па кажите ми бар како изгледа та женска ? — То вам богме и ја сам не знам рећи. Прекјуче је питала за вас нека мала плавуша, јуче нека висока гаравуша, а данас у десет часова, кад ја одох мало посломј оставио неко ово писмо на мој сто. Кабина под бројем 1. је данас целога дана била празна, те не могу да знам, ко је оставио овде ово писмо. Јован је био врло замишљен. — Немој јој одговорити, рекох му ја, па свршена ствар. — Дакле да устукнем натраг испред једнога женскиња? Не, никада не ! И за тим уђе у некадању надвојвоткињину кабину, чији меки намештај као да мамљаше гледаоца, па тамо написа оловком ове речи : Драга моја вило ! „Заклињем ти се на верност и ишчекивам на твоје заповести. Твој вернироб Нептун, домобрански натпоручик." (СвршиКе се.)
*