Стармали

214

„СТАРМАЛИ" БР. 27. ЗА 1887.

само немој да ми буду „шараграфи " узалуд. §. 4. Хиљаду ћеш нољубаца и да примиш и да даш, а да рачун тачан буде, ти бележи како знаш! §. 5. Замеру ди штогод поеле румене ти усне те, а ми ћемо бог и душа одпочети : реиете" ! !! Др. Казбулбуц. — — * А. Ала бога ти, је-ли истина Б. А шта. А. Ето сад сам баш заборавио шта сам хтео да те питам. Б. Ништа за то. Ја те ипак могу уверити, да је то цела истина, што си хтео да ме питаш, па си заборавио. А. А одкуд ти то знаш? Б. Та мора бити да је истина; јер кад би била лаж, ти је не би заборавио.

Да л' ти је когод певао песму, ти црна слико злобе и лажи? ти гадно врело свакаких зала! да л ; ти је пево ? . . истину кажи ! И ако јесте, и ако није, почуј и мојих гудала жице; па ако нису славуја гласи, оно су тице=злослутице! Твоје ће владе нестати скоро, оладне ће ти паклене груди, а твојах злоћа отровни неброј насљеди ће ти, наскори. . . људи. Или зар може и више бити сујете, злобе, пркоса, свађе, нег што се данас у наших жена, и наших — људи може да нађе? Има л' и веће похлепе луде и веће грабње за новцем, кажи : нег што је има тврдица неки у новцу који саасење тражи ? Па накост љута, суровост хола, и томе равне нј бројне ћуди зал' има ди год реци ми, ви'ше него у неких данашњих људи ? А што се тиче неслоге, лажи, и то су нама погрешке старе, погледај само, па се задиви. погледај наше. . . новинаре /

Да ли и даље да бројим, реци, „врлине", што су „красиле" тебе, а сад си давно дао их нама, да ми са њима „дичимо" себе! С тога ти, видиш, и певам песму, с којом се ваљда још когод слаже: „није сотона тако баш ружан, ко „неки" што би да га прикаже"Твој ! а ће влада, тако ми Бога, на скоро са свим нестати. проћи, а ти ћеш онда код твојих ђака, ,,ђаволске" школе учити моћи ! Др. Казбулбуц. Са испита, Учитељ: Шта је то катикизис? Дете: Молим, господине, катикиз или вјероученије јест наука, која нас учи рачунати или боље рећи правилно писати. У ч и т е љ : Гле мазгова, то те је валда твој паметни деда научио, (треба знати да је и деда био на испиту.)

Учитељ: Једпа жена понесе котарицу јаја на пијацу па знаш, жена ко жена, ком пет, ком шест за сексер, како ком. — Колко је добила новаца ? Д е т е до душе, ниЈе ништ одговорило, ал' ја сам се одмах сетио, да ће тај рачун згодан бити за кечкеметске матуранте, зато сам га и прибележио.

У чит ељ: Како се звала мати божија? Д е т е (не зна:). У ч и т е љ : Но ко зна ? Сви ћуте, само се један подигне у кога би се, по лицу судећи, најмање уздао да ће у IV. разреду „тако што" знати, ал' млата братац прстима, хоће очи да ископа оном што се окренуо па га гледи, и као чуди се. У ч и т е љ: (за себе) откуд та срећа ? Дакле сад ће нам Штева казати. Но Штево ? Штева: Молим, господине, Милан укро кобасицу што вам је нана .. .." У ч и т е љ: Не знаш, глупаче један, па што устајеш онда ? Седи ! (Па да би мало забашурио а он брзо настави, ал' онако најстрожијим тоном:) Шта зар нико не зна, срам вас било ! ? Сад се подиже један други екземплар : Молим, господине, мати божија звала се — „Марија Терезија." У чи т ељ : Гле опет овог — Марија Терезија! Није него роткве, коњу божији ! Магарац је био и онај ко те је послао у школу и онај ко те је примио, (попа одобрава главом) ал' хоћете, бога ми, платити за то! (а непрестано је гледао у Штеву.)

У ч и т е љ : Сад ћемо мало о дужницима и веровницима. Еле, Симо, шта би ја био према твоме оцу, кад би му уззјмио 20 фор. ? Сима устао па се врпољи. — И казао би и неби*