Стармали

238

„СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1887.

От. Бечејци пм шиљу своје римокатодичке молере, да им тороњ по православном начину измолују; А Герман им шиље свој благослов као круну, којом ће дело своје при завршетку крунисати. Посетио сам и позориште. Баш су давали један тако смешан шаљив комад, да је и сама зграда позоришна попудала — од смеја. Ко не верује може се у свако доба уверити на попуцаним зидовима ове наше Јерихонске зграде. Иначе се у позоришту овом често дају дилетанске представе. „Лажу и пара лажу" представља неки новинар; „Париског колотера" даје неки несвршени универзитетлија (са 17 семестера): „Школског надзорника" представља један земунски б р а ш н а р (као гост); „Марију Стуарт" представља српска књижевност; »Лаворику и просијачки штап" представља један српски списатељ ; „Рат у миру" дају неколико пекарских шегрта; ж Чашу воде" представља (себи) један Сентомашанин ; „Ајдуци" представљају варошки егзекутори из Н. „Пр о во даџи ј е" играју наизмевце веке старије госпође. Како је баш било време илиџама, то сам наишао у новинама и на то, да је Бизмарк отишао у Кисинген, цар Виљем у Гастајн, а принц Кобург у Б угарску — хајд' нека их, само нека се скорим здрави врате својим кућама. У вароши је страшва магла, тако да човек на новосадској пијаци не може да види српски написану фирму, особито на млађим дућанима.

Што си мене

0

Што си мене вило бела, очима занела? . . што ме твоја коса густа очарала пуста? Пред саму зору ево и лађе! . . . Но, хвала Богу ! . . Опет је добро! . . Ућићемо, па ћемо у место вечере, преспавати ручак, . . . па доћи у сами мрак кући, бар нас неће нико ни видити. . . Још боље тако ! . . Али јест*! Заборавио ја мало на баба Соју, а она се жури, да ме подсети на њено слатко : „срећан пут рано !". . . Капетан лађе рече, да не може даље путовати, јер му се машина покварила, точак сломио, корман пребио, оџак срушио, шта ли ти ја знам; еле толико видим и знам, да сад овде ваља седети до доласка друге лађе, по коју је већ телеграфисано. Свети сви-свети ! Смилујте се! . . . Шга ће од нас да буде? . . . Склониште до душе имамо у чекаоници, какво је, такво је, ама — стомаци наши, . . . глад наша! . . . А капитал наш? . . Сума сумарум : два фор. и једна крц!!! Таман да платимо кола од станице до куће. Ако овде ручамо, онда смо рачун о „капиталу" свршили, а опет цео дан гладовати ? ! . . . Знам да има по митолоћији разних богова, готово за сваку потребу, али ди је Бог „малера", да му се онако од срца помолим за

што ме дивна твоја груди из заноса буди ? што ми твоја уста рујна шире недра бујна ? Је ли да је зато мила : што ти срце врело, за часак се на мом' срцу одморити хтело ? ! . . . Љубисав.

Ћира. Јеси ли опазио, како „Наше Доба" удара Спира- Па ја то одавна знам. Ћнра- Ала си брзоплет. Не даш ми да изговорим. Јеси ли опазио како „Н. Д." удара у велико звоно, што се Анђелић жртвовао, те се на каруцама дошетао у Ириг да освети нову цркву. Спира. Ал ја ћу то да допуним са нечим, што ми је ономад један Ирижанин приповедао. Анђелић је сам хтео да Иришку цркву освети, јер мрзи Ирижане, пак им је хтео ту лепу славу да мало загорчи. Али Ирижани једва чекају боља времена, па да онда своју поновљену цркву још једаред осветити даду. Ћира. Е то је што друго.

П у с л и ц е. © Вилзон, зет председника француске републчке, доникле је викао и прао се, а сад је ућутао као нем. (Тиме се Маџари поносе, велећи: Живио француски Нем з е т !) Л. Кукаввом престолонаследнику немачком, кад хоће да чита новине, најпре исеку из њих све, што се о његовој болести нише. Али кроз те прозоре милосрђе, и да му најтоплије препоручим — баба Соју ! ? ! И ако су сви путници разишли се по оближњим гостионицама, и ако нас је касир уверавао, да можемо „комотно" ићи ручати, почем друга лађа не може пре три сахата никако стићи, ипак сам ја за паметниЈе нашао, никуда не ићи. Шта знам ја, може лађа из ненада доћи, па . . . па . . . а шта се најпосле кога тиче. зашто ја нећу да идем у гостионицу ? ! . . То је моја ствар ! . . . Елем, ја и моја тужна голубица заборависмо у оној бризи на „фруштук", а ручасмо на ону форму, као што синоћ вечерасмо. Међу тим сам тако добро I роучио разне огласе, ценовнике, распореде, и прочаја, који су у чекаоници изложени били, да би могао полагати испит за чиновника паробродског. — А и шта ту треба много ? . . Дође ли лађа једарвд у години на време, — добро; не дође ли у осталих неколико дана, у одређено доба, — опет добро; јер ко чека, дочека ће! . . Тако и ми. . . Пошто испратисмо тужвим погледом другу редовну лађу, која је за горе ишла, и која ме сети на мој главни