Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1887.

247

Ђира. Сад ће ду се веке новпне хвалити да Русија плаћа Немачкој десетину. Спира. Како то ? Ћира Од оних десет сати, којих је руски дар пробавио у Берлину, поклонио је он Бизмарку један читав сат, — зар то није десетина? Спира. Е, ако се старо пријатељство буде тако на пробу стављало, може Бизмарк скоро осетити и руску петину. V П у с л и ц е. Кажу да је руски цар само за то сврнуо у Берлин, да још једаред в и д и свога старог рођака цара Вилхелма. Али то још није био руско-немачки Видов-дан, — тај ће друкчије изгледати.

X. Но Бизмарку судећи болест престолонаследника немачког није рак. Јер Бизмарк као да се тога рака не боји. Калноки се хвали да у Босни нема дефицита. (Можда има суфицита).

»Ех1га Нип^агга поп ез1 уИа < — тако певају Чангови бежући из благодети тисиног загрљаја. Кажу да је и краљ Милан поклонио ономад 1'арашанину један сат аудијенције. („Виделовци* узДишу и сећају се оних златних времена и златних сатова — бонтујских).

-)-. Митрополит Михаило и владике Виктор и Је-

роним добили су пензију. Честитамо им, желећи да је што пре изгубе (т. ј. да се на места своја врате).

□ . У Босни бујица порушила мост. За дивно чудо што су бујице свугде једнаке; — кад им дође њиово време, неможе их уздржати ни сам Херкулес.

([. Бан је ових дана на хрватстом сабору толико говорио, да сад већ нико не сумња о слободи говора (његовог). ф. Кад смо читали у ,Бранику" да је свршена допуна избора вар. представника, и да је то испало „да већ јадније није могло бити и ружније се није могло радити* — онда нисмо смели даље ни читати да видимо ко ,је изабран. Нема сумње да су изабраии све сами Јоте Грујићи.

Један (боже прости) сан, Хтедох да пишем ,дражајшој" оде и већ сам почо: „Ах, Розо роде! . . ." ал даље не мож,' пегаза немам мало по мало и — ја задремам. и то баш беше узрок и овој песмици новој. Боље би било да ј ' било боље ал не мож' преко божије воље, паде ми на ум да пегу тражим и ја се на то одмах одважим, ко велим: онда се уздаш у се ал' и у кљусе. И кад већ бејах добро машир'о тех онда видех да сам „валир'о" . .

шта му господин ради. А госиодин се завалио у сиц па хрче у шеснајет. Кочијаш гледи и што више гледи, све више сумња. Није чист посао. Њему част и поштење, том господину на његови коли, али то није чист посао. Што год га више гледи, све му сумњивији долази. Кад су већ били под Т. трже се мајстор Габра из сна. — „Јесмо ли већ скоро код куће ?" — „Ево сад ћемо. Већ се види кроз мрак по где која светлост." „Хајде само терај. Ти си био у Т.? Моја је кућа трећа од цркве, баш до оног дућана чивутовог. Знаш ли, тамо ћеш стати." — „Добро, добро. Ја знам свој ред." Господина доктора опет превладао сан. Кочијаш швићка, опомиње коње а коњи касају, ето су већ у селу. Нрошли су и мајстор Габрину кућу али кочијаш не стаје. Он зна свој ред. Он вози господу од једне до друге општинске куће, па ће тако и г. доктора. Притера уз шанац поред оплтинске куће те заустави коње. — „Хеј момци, устајте! Има ли живе душе ту? а Нико се не одзива. Једва у неке изађе бунован до-

бошар Глиша. И иначе је тешко с њим изаћи на крај али сад се баш наљутио. — „Какве су опет то комендије? Ко је то ? Шта ћеш ти, море?" — „Та ево сам довезао вашег доктора. Ходи помози, да га скинемо с кела. Знаш, канда има мало у глави." — „Каквог доктора ? Коме треба опет твој доктор ?" — „Та није мој, него ваш. Прођи се разговора па ходи, ако хоћеш, јер ће сад летити с кола." Једва се деда Глиша даде намолнти па дође ближе. — ,3ар је то тај доктор наопакоУ Какав те доктор напао? Та то је наш мајетор Габра! Где га нађе, вере ти?" У том се и мајстор Габра пробудио. — „1Пта је, каква је ларма. Јесмо ли већ код куће?" — „Та јесмо. Али зар ти ниси доктор, сто ти вера твојих? Јели? Нећеш сад с кола. Плати прво што сам те довезао, јер ће сад бити триста чуда од тебе." Деда Глиша да пукне ^д смеја, мајстор Габра ушепртљио али је морао платити. Сутра дан знало је већ цело село, како је мајстор Габра хтео да буде доктор. Толико се сиромах једио, да му је пресело. Тако вам је то код нас на селу. Мл. Ј — и.