Стармали

254

„СТАРМАЛИ" БР. 32. ЗА 1887.

видим има ли која к е с е г а у џепу, во не нађох ни једне: из Карловаца дакле ннсам ! А да нисам из Ирига ? Измерим рифом једну руку, па измерим и другу: ни једна није краћа, дакле Ирижанин нисам, јер као што је познато, сви Иражави имају једну руку краћу, и то отуд, што кад држе кантар да мере креч, а они једну руку некако згрче, па им тако временом остане

путовати и даље. И тако дакле ја сам вечити путник, те ћу бележити и даље моје опаске на путу, ако не за потомство, а оно за когаар.

А да нисам од куд из С Станем на огледало и погледим се: немам ц рвен нос. Дакле из С *) нисам! Нисам ли случајно из Турпје? Опиаах се око појаса и не нађох у лара, дакле из Турије никако нисам. Хајд' — рекох — да видим да нисам може бити из Београда? Но кад помислих, да још никад нисам био м инистарски кандидат, то сам одмах престао сумњати о тој могућности, да сам Београђанин. Но збиља, да нисам како год из српске Атине, из нашег дпчног Новог Сада, у ком је она славна рестаурација на агенцији, Тошина пивара и други просветви заводи ? Но прочитах све српске новине од како сам се родио па до данас, и нигде не нађох да ме когод у новинама хвали и свесним родољубом назива, те из тог увидех да није могуће да сам Новосађанин. Бадава, ја сад не знам шта ћу и куда ћу. Кући даклем ићи не могу, јер не знам од куда сам. Ништа ми дакле друго не остаје, него остати на путу, т. ј. *) Да се не би когод нашао очепљен изјављујем да овде под С. не мисдим Сентомаш, Сомбор нити Суботиду, јер да из тих места нисам, о томе и не сумњам, јер то веЕ унапред знам по тоне, што немам ни куће ни сто данаца земље.

Ђира. Даклем, хвала богу, састала се већ и скупштина у Београду. Све чиста пшеница, као да ју је голуб бирао. Спира. Е та народ је увек голуб, само кад га силом не натерају да буде или јастреб или пузавац.

Ђира. Руку на срце, Спиро, па рецимо голу истину. Спира Де реци кад си почео, а ја ћу већ потврдити. Ћира. Да је нешто „Стармали" за прошлих 7 година био улизица Гарашанова, или бар шипка уз бубањ виделовачки, он би данас слободно могао по Србији шетати. Спира. Ни глава га не би заболела. Ћира. А овако га одгурују као да је и Либералима и Радикалима очи копао. Па какав је то политички морал? Па шта ће из тога изводити млађи људи, који можда немају толико самопрегоревања, колико га има „Стармали ?" Спира. Ја не знам, — алп скупштинари у Београду имаће много преча посла него да и о тој маленкости запитају.

је била на кревету лежи на пљуваонидц, а нов бели шешир вири мало испод његових прљавих ципела. Погледим га зачуђено, јер колико се ја сећам, осим матере сам још само једну сестру имао која би ми могда у госте доћи, на коју ми он ни најмање није изгледао налик, и онда да л' сам у том тренутку био љутит ил' флегматичан, то баш не зпам, ал' толико само знам да сам зграбио био онај најдебљи речник, и баш сам хтео да му запушим уста да тако не хрче, ал' уђе газдарица унутра па се поче одмах извињавати и на послетку ми разјасни с ким имам несрећу. Почнемо га заједнички дрмусати, ал' наскоро увиди мо да је то луксуз, и да то баш ни најмање не дјејствује на његов слатки сан. Сад опет газдарица скеба онај мој речник, те колко год је могла (а могла је добро)бубне га трипут, четир по звезди ал' то тако одушевљено, да су се све тресли пенџери. Е ово је, бога-ми, сад већ и на њега подјејствовало, јер он се сад преврну овамо, прогунђа неколико стихова, из чега сам видио да није (у тај пар био) „празна глава", пљуцне мени на чакшире, и захрче наново. Газдарица је хтела да настави операцију, но ја јој нисам дао, него га изнесемо из моје собе у њину, и ту га оставимо да сладак сан борави. . . Све те прилике (и неприлике) учине то да ја у сред зиме изађем из тога стана и одем у други.

Ту нас је било тројица у квартиру т. ј. ја или иначе такозвани Павел, Венијамин Залогајевић и Кузман Дроњак. Што се стана тиче, соба је била велика ал се и она слабо грејала, и то не толико за то, што је била велика, колико за то, што су је слабо ложили. (Гледај у физици: закон у великим собама зими без дрва.) Одмах још то вече позову они мене на »чашу разговора", из чега сам видео да су у култури много напреднији, јер ја дотле никад у бирц нисам ишао; ал' пре свега да вас упознам с овом (односно оном) двојицом. Били су вам то прави контрасти. Венијамин је био из чисто српског-славнога, са имена и мирољубивости своје места — Буљкесе, Оцу му је такође било призиме Залогајевић, што се пак матере тиче она се звала гђа Залогајевићка. Изгледао је о° подобије каквог изгладнелог шумског комарца илити туберкулозног скакавца, тако, да кад човек њега гледи чисто и нехотице посумња у оно, да је човек створен „по образу и нодобију божијем". Дакле није баш био лепушкаст. У лицу је био зелене боје, ал' подугачки нос који је „спјешио" бради, био је увек „розликаст" или као што он каже „здрав". Зуби су му били и ако не баш најчистији, ал по облику доста лопатасти — хтедох рећи — лепушкасти. Иначе уста је имао као да је весло сисао. С брковима се баш није могао хвалити, ал што се тиче браде, била је „наопако" густа;