Стармали

276

„СТАРМАЛИ" БР. 35. ЗА 1887.

Политични преглед. Данас је цела Европа метула прст на чело, пак се диви практичиом поступку митрополита Мраше (иш не мраши!), који је поставио једног бирташа, једног казанџију и једногугљара за свештенике у Србији. Онај интерпелант на беогр. скупштини је врло наиван и кратковид човек, кад с тога напада министра и митрополита, и држи да је то неупутно било. А кад човек зрело промисли, онда ће морати доћи до уверења, да су та тројица баш нужна у цркви, јер они, као стручњаци — бирташ, казанџијаи угљар репрезентују вино, бакар и угаљ, а ове све три ствари потребује наша прква: вино за причешће и преливање мртвих, бакар пада у тас и у пиксле, а угаљ је нуждан за кадионице, дакле са свим је на своме месту, кад се и стручњаци постављају, којп ће те" ствари набављати, оценити и употребити моћи и умети. Наравно, да се све то може само дугим искуством и веџбањем сазнати, особито што се тиче вина, Штосетиче бакара, он стоји у тесној свези са вином, чему су пајбољи доказ бакарни носов и. А најпосле што се тога трећег свештеника тиче, који има да се стара за угаљ, као материјал за кадионице, дакле који се веџбао у томе како ваља кадити, ваља знати, да је он Мраши толико кадио, док га овај на послетку није поставио за свештеника, уверивши се да ће сваком приликом умети кадити њему и онима, којима треба (у напредњачком смислу). Кад се већ хоће да се одузме свршеним 'оогословима монопол, да само они могу бити свештеници (слободоумни су људи увек против сваког монопола); * шфдјГШОТЖЖ. Једна година из мог ђаковања. Од Пошунгуца НЛАЧЕВНО СБИТИЈЕ КОЈЕ НА ВЕЛИКО ЧУДО МАЈСТОР СЕПИКИНО ЈОШ НИЈЕ УШЛО У историЈУ. (Ђаш да се не кајем што сам га нааисао.) (Наставак.) На послетку се растанемо, и ја на моје велико чудо врло брзо напипам свој стан. То ми се тако допало, ла би се за цело вратио био натраг, само да сам имао био коју крајцару, и да је била још која кафана (осим симиџинице) отворена, ал' овако хајд унутра. Кад унутри ал' ту ти брате „мртва лежи на косову војска". . . Н>их тројица обучени леже на кревету па све један преко другог, а откуд онај трећи, то сам бог зна. Одмах ми и нехотице паде на памет поп Нантина жеља да буде политичка косовка девојка, те и ја пођем његовим трагом (онако сам и насео као и он) т. ј* почнем скидати једног по једног, ал' пре него што сам то израдио на чисто (као Панта ташке) заспим и сам. Да онако згодно поред кревета ни сам могао дуго спавати, то је тек јасна ствар, за то сам се и пробудио на брзо па пошто је био већ у велико дан, то нробудим и ону двојицу јер је онај трећи већ пре мене устао био и отишао.

онда ваља започетим путем ићи и даље, те и остале занате, који могу цркви послужити, узети у обзир при постављању свештепика у Србији. Тако би добро дошли н. пр. ужари који би умели вешто плести ужа за звона; па онда дротари, који би умели правити практичне мишоловке, којима би виши свештеници могли ловити за себе згодне људе; па бравари, који би ковали јаке браве за поповску брашнару; па колари, који би правили кола, на којима ће се возати по Србији римокатоличка пропаганда. Ако тако и даље узиде, онда ћемо дочекати. да ће и богослови чинити употребе Се\уегћеГге1ћеНа, те ће се, и они латити разних послова; једап ће постати копач, јер и онако има већ из школе догмотику; други ће бити војник од жени-кора, те ће по градовима правити мине (јер м и н е ј зна у прсте); трећи ће отворити фабрику за предиво, јер се довољно веџбао у предики (!); четврти ће постати занатом кортеш, јер има у власти све гласове (т. ј. сви осам); пети ће постати Мрашин аминаш, јер је још у школи научио амин говорити; шести ће бити уредник „Видела" јер је и он у школи дознао да су блажени нишчи духом; седми ће ступити да замени Абердара, јер већ и њему доликује: „Ва истину сујета свјаческаја;" осми ће бити песпик, јер вешто пева стихире, дакле јестихотворац; и т. д. А па томе напретку Србија имаће да благодари једино митрополиту Мраши, који је отпочео да узима занатлије за свештенике и тако себе начинио неким „цехмајсторем". Част и поштење честитим заватлијама и овде и у Србији, али честит се неће држати за способног, ——— ^^ Венијамин одмах скочи удеси се па оде. Ја кажем сад Кузману шта сам с' њиме урадио, за то се и ми ујдуришемо па хајд тамо. Кад смо дошли тамо, ал' Венијамин се радосно смеши и покаже ми рукама да га је већ предао Сад сам ја тек био онако „за право" љубопитљив илити иитољубив шта ће из тога изаћи. Прошетамо поред ње али је нисмо имали срећу видети. Кад смо се вратили натраг били смо већ боље среће, јер она је била на прозору. Венијамин већ не уме да иде, а Кузман се уозбиљио (ко пинтер на ђубрету) па чека да види еда ли га је изневерила. Стигнемо већ скоро и до ње ал' ти се она осврте брат Венијамину; „Ви се господине исмевајте с оним с ким сте се и до сад'исмевали а мене се оканите, Ја нисам још ником писала, а вама ћу најмање. Ево вам ваше писмо а у будуће ме поштедите иначе ћу учинити оно што треба да учиним, а то вам за цело не ће пријати . . . ." 0, да се откуд земља испод Венијамина расцепила па га прогутала то би му била радикална утеха, а овако сиромах стао па само блене у њу као печена риба. Кад му је писмо бацила, само сам видео где се сагнуо, зграбио писмо и нестаде га, а ја и Кузман тако смо се смејали, да је сав свет гледао у нас, па сам му доказивао како сам у тој ствари невин, међу тим свет који је туда пролазио баш као да ми није веровао. Дођемо кући, а Венијамин се одао „тужним" мисли-