Стармали

178

„СТАРМАЛИ" БР. 35. ЗА 1887.

□риговора, триколора.

то је знак непоштовања државног

+. За што се Матнци за председника бирају све сами доктори медицине (Најпре Натошевић, па сад Станојевић) ? — Зар то није признање да је Матица болесна, кад јој требају доктори.

-К За што године 1849. кадје изгорео цео Нови Сад, није изгорела и гилназија српска? — Зар така рсннтенција сдужи на част једном јавном заводу!

-1-. За што ни један касир Матице српске не побегне у Америку? — Хоћеду да буду бољи од пештанских ннновника! За то у Пешту с њииа, да се науче памети ! +. За што се оптужитељ Матице Српске јзове Рајин, кад у Мацарској нема раје? — Нодметли сте га, да вам подмеће ногу, — али то је скандал, каквог нисмо могди наћа у словачкој Матици.

П у С Л Ж Ц 0. V. Из ове коже никуд. Али ко још ииа кож у х а, из њега лако може извући, или рат, или припреме за рат. _____ X. Радивој Милојковић, — но то је баш лепо српско и нме и презиме. Али не жртвовати се за љубав одржања савеза, то би умео и какав Н а 1> акик Тго^гтауег.

п. □.

(Ове три пуслице случајно смо место прашком прелили мастилом. Кад је случај тако хтео, нека му за сад буде. Бар нам пико неће казати да смо пренаглили.)

+. За што, — — Али нек је доста. Ми смо и сувише одуљили. А ако је коме стало да распуди Матицу и гимназију српску, знаће он то и набрже, и накраће израдити. Време је згодно, као наручено.

-ј-, »Не треба помиловати Пашића!" — Тако виче нови Пера Тодоровић. — То му је сигурно суфлирао стари Пера Тодоровић, бојећи се^ »ко се Пашићу поврати слобода, да ће је злоуиотребити као и Пера (нови). д. У Босни је војницима забрањено говорити о рату, јер он уме да дође и без оратора.

Бечке и Пештанске новине, кад помену Николу Христића увек додају и „вау-вау!" — Али не лаје куца села ради, него себе ради.

0. Не бојимо се ми оног једпог „Инвалида",

2.) Четири књижице, са здравственог гледишта најбољег, „хублон" цигарпапира . ф. — 40 н. 3.) Девет литара венцловог на далеко хваљеног, код „сунђера", бермета, еа ручком и вечером што сам још од лане дужан . ф. 5 30 н. 4.) Једанајст вода, у којима је било нешто мало и каве, и због којих су ми моје зимске чакшире још и данас тамо . . . ф. 1 32 н. 5.) Пандурима који су пре (зарад опће сигурности) нама помагали астале извртати, изме!)у себе се посвађали и свога капрала који није пристао да с нама заједно лупа једном професору прозоре, избацили на поље — пет литара вива ф. 1 — н. 6.) Тамбурашима који ће под асталом свирати док ја будем ва билијару играо . . . ф. 5 — н. 7.) Три лепа бела зуба, која имају да замену венцлове црне, које сам му ја песницом нзбио, јер су му били мали па није могао иза њих да држи језик; с поштом заједно. ф. 15 60 н. Пошто сам ја овде, као што видите, 40 ф. 62 нов. потрошио, а добио сам т. ј. добићу само 30 ф. то желим да и оних 10 ф. 62 н. у најкраћем року добијем. Лавел пл. Пошунгуц. Кад сам прочитао да богме да сам знао чије је масло, те кадаем г. дирекгору да је то сигурно Венијамин,

кад сам ја легао извадио ону признаницу из мог џепа, те написао ову и стрпао ми је у џеп, ал' која вајда кад ја већ по његовим речима видим да ћемо ми обојица бити затворени; ја за то што нисам гледао шта му поеим, а он за то што се лудира с таким стварима. — И бист тако! Дозове он и Венијамина, у том се искупише и професори и сад настаде еуд. Та валда ни страшни суд неће бити тако дугачак! Хтео сам у два, у три маха да кротким гласом завапим: „Ах престанте невине окол' мене птичице !" ал' сам се ипак предомислио и — кажу да сам добро урадио ; Ми смо и надаље са благоволењем слушали а на послетку исцедимо из свега тога то, да ћемо за тај шпац одседети осам сахата у врућој соби (поред ладне фуруне). и ако нам је по вољи можемо певати : „Изведи из темници душу моју !" Чим смо изишли из аришта ал' у том некако и Петковача, а било је није овамо ни онамо него, као што рекох баш хладно; иначе Петковача за нас не би била баш тако важна, ал' треба знати да је онда Кузман (и сваки други циганин) свечар, те тако се ја и Кузман и још вас неколико ал' без Венијамина, јер њега смо што казо мајстор Вилип за штроф апстрахирали и фумигирали, — искупимо да и то вече прекратимо или боље рећи продужимо. Било је то отприлике у оно доба кад гости у кафани при чаши (врућег) пива и (хладној) кави већ све песме испевају па им остане још само: „Мајстор Мартин . . ."