Стармали
ч
2 „СТАРМАЛИ" БР. 1. ЗА 1888.
ни имао) — онда сам закључао врата и почео премишљати, шта сад ја од тих честитака имам ? — ама баш ни пребијене потуре. Из те празноће поникоше у мени чудне мисли. Зашто да нам се честита баш ново лето (кад и није лсто, него баш највећа зима) ? Зар не би боље било кад би нам се могло честитати друго што н о в о. I Кад би н. нр. ко заишао, од највеће господе па до најпростијег паора, иа да им честита, н. пр. н о в у памет. (То би истина изгледало као нека мала увреда, — честитача би таки гурнули кроз врата на поље. — али ако ништа друго, бар би напојница у нашем џепу остала. Па шта велите, кад би нам ко могао честитати нову слогу. — То би нас тако изневадило, да у први мах ову честитку не би ни разумели. (Али би је на брзо разумели кад би се други дан саетали или у црквеној општини, или у читаоници, или у певачком друштву или на другом ком народном збору и договору. Онда би ту честитку разумели не само ми, него би је разумели и други, који не знају ни бекнути срнски. Не би згорега било кад би нам могао ко честитати и нову слободу, ново братинство, нову једнакост, јер стара слобода, старо братинство, стара једнакост (т. ј. како се замишљала) тако се већ истрцала, да би чивутин Исак пре купио чизме без џона, него овај и овакав адиџар свију држава и народа. А шта велите кад би нам ко могао честитати нов над. — То би врло лепо било; само би честитач морао бити здраво озбиљан човек, — јер кад би се он у сред честитке засмејао, могли би лако и ми нрснути у смеј, — на ето да од честитке испадне комедија. Не би вгорег било кад би богаташи сиромашнпм
ђацима могли честитати нов зимски капут, нову шубару, или нове чизме. Има погорелаца, који би нас пољубили, кад би им могли честитати нову кућу. Има општина, којима би свануло, кад би им могли честитати новог попу. Има благодјејанаца, који би се задовољили и са новим купусом, — јер стари се већ тако усмрдио, као да су га пре три године у јухтеним чизмама газили. А не би иас баш ни то убило, кад би и самоме Анђелићу могли честитати ново наименовање, н. пр. за обер-мандарина у Кинеској (али онда би кинески зид морао бити мало већи, или Кина још мало даље). Знам да ни „Стармали" нема никакве вајде од новог лета, ако му у једно не можемо честитати и нову претплату. — А како с њоме стоји, то ће он сам најбоље знати.
Ћира. Како стојимо са европским миром ? Спира. Врло дубоко. Ћира. Не разумем тс. Спира- Сад ћеш ме разумети. Бисмарково је ,најдубље уверење" да ће мир, (овако као што га сада уживамо) трајати још три године дапа. Ћира. Е па онда то мени изгледа као да је мир пао у бунар. Ј>р Бизмарково најдубље уверење ваљда тек није плиће од каквог обичног буиара.
ШФДЖЖОТАЖ,
Накаљаније господара Мојшелеса. Господар Ициг Мојшелес, (свет говори, да је чивут, али по имену његовом судећи, тешко да је,) био је у његовом местанцу, важна личност. — Све се то некако око њега врзло! — Ко даје новаца са „ умереном" каматом ?, Он; — ко тужи сваки дан по неколико дужника? Он; ко купује испод цене куће и земље на лицитацији Он; — ко продаје и сламњачу испод каквог јадника ? . . Он; — а ко се оно забечио у хинтову, е мислиш да ће носом облак пропарати ? . . опет он, и све он! . . . Колико га се многи бојао, (узрок је лако погодити) сто пута га је мрзио, (узрок је још лакше погодити,) али нико се ие нађе, да бесноме Мојшелесу тако надроби, као старешина М—е станице. . . . Господар Мојшелес имао је доста пара, и кућа и земаља, али све му то није могло да угове његовој охолости! . . . Само да му је било доживети, да сваки пред њиме клања, да му се улагује, ех, онда би Хер Ициг растао, . . растао ! . . Али ко је год могао, склањао се од њега и избегавао га. . . Зашто ? : . Зато! . . Само сиро-
ма „8Шшпб-СћеЈ: в кроз М— у пролазеће жељезнице, морао је посведневно слушати разглабања глупога, али препреденога Чиве и није смео ништа против његове личности, јер је г. Мојшелес био добра муштерија за жељезницу, товарио многу рану, стоку, коже, вуну, перје и пр. и пр. Чуо је Мојшелес, да постоје на жељезницама као и на паробродима неке „ ба18опкаг4е в , које заслужнија ? господа добију, и које целе године и за целу дот. пругу важе, па је и то чуо, да такве „бесплатнице" важе за дотичнога „кондуктера" или „контролора" врло много, јер не знајући, ко је онај, коме је управа жељезничка или паробродска ту почасну карту дала, обично таку господу веома учтиво предусретају, а од стране осталих чиновника жељезничко-паробродских са неким страхоаогитовањем поздрављају ; (кажу : да иначе та болест код реченога особља не влада) што је са свим појмљиво, јер не може се знати, да ли ону врашку „Ећгепкаг^е" има какав моћни министар царевине Тунгулске, или — какав скромни сурадник каквог скромног листића). . . Дакле, госп. Ициг Мојшелес, морао је такву Ј карту добити, па ма сав „умерени" интерес уложио, који је за ово две-три године на позајмљених фор. 100.— од неког