Стармали

74 „СТАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1888.

Разглаголствија. (Наравно не од Абуказема.) „Наравно, не од Абуказема* ! . . — Ето при нрвој речи таки сте ме ухватили у лажи. „По чему је то наравно, „велите ви да Абуказем не пише разглаголствија!, зар није било много наравније кад је он писао разглаголствија. него сад, кад је то писање обесио на рав." Тако ви мене утерасте у тикву чим сам почео. Али кад је већ горе штампано то пусто „наравно" ја га не могу избрисати, — све што могу учинити, то је да се чиним и невешт ако ви пред оно: „наравно " нанишете једно „ не — и онда ће сасвим другчије изгледати. Заиста је чудва ова речица „не" кад се ма са којом другом речи споји. Таки јој обрне смисао тумбе, да је више не можеш ни познати. Узмимо н. пр. реч „човек"; ти би га грлио и љубио, — а чим додаш ,не" -— од нечовека побегао би до сто врага. Узмимо реч „брат", — али кад који заслепљен и претеран Хрват у Босни дода к томе само једно „пе" —онда постаје „небратство" и у тој речи оно „не* влада са ситуацијом, а братство стоји ту само ради ироније. Узмимо реч „мачка". Шта је мачка, свима нам је познато, Али кад се каже „Немачка", онда само чујеш како преде, али ипак не можеш да познаш да је „мачка", — док те не огребе. % И тако та реч „не" свакој другој речи преокреие смисао. То је правило; а изузетак је само код речи „веста", где значење остаје (или бар треба да остане) исто и онда кад вам се презентира као „неве ста". Сетио сам се и на реч „видело". То је нешто врло лепо, док не навале на то Гарашанове ситне швдлхетжж. Ево је, ено је! (Бирташ Жан седи са својим гостима за столом, па ириповеда догађаје из свога живота). Чујте ме, господо моја, сад ћу да вам приповедам, шта ми се догодило лане у лето. Седим ја једног дана у бирту, па намештам своје чаше, јер није случајно ни јелан гост био, кад уђоше два млада господина, и наручише два сатљика вина, затим још два сатљака и упусте се самном у разговор Један се од њих обазре, па кад угледа велики сахат на зиду рече: Знате, господин Жане, то је леп сахат, добар сахат, знате. Јесте, одговорим ја, тако је, знате, тај сахат сам још од мога деде наследио: тај ми је сахат здраво мио, а иде тачно као злато. Да, рече један, лено куц ■. Ах, знате, рече онај други, кад је реч о сахату, паде ми на памет једна опклада, коју је неки познаник једаред од мене добио.

бубице, мушице и комарчићи који сада живе само од негације (и још од нечега), — а кад они око то га приону, онда можеш казати „Видело", можеш казати и „Невидело", — све једно је. А4 уосет „Видело". Кад ми дође до руке који број тих новина, онда видим да у Србији заиста има слободе штампе. „Видело* бар има те слободе толико, да би је могло позајмити и другом ком српском листу, који би је знао на боље употребити. Колико је лепа ствар слобода штампе, кадкад је још лепша слобода нештампе. Како је то н. пр. лепо што је Пери Тодоровићу слободно било обуставити свога „Радикала" — што се није власт умешала па му рекла: мораш и даље уређивати „Радикала", јер иначе марш или напред (у „Видело") или натраг (у казамате)! Према такој дилеми [јер у казаматима и лемају], Пера би без сумње волео напред пего натраг. А зашто је управо Пера обуставио свога „Радикала" који се растуривао у 35 + 00 егземплара? Е па свршио је човек своју мисију: разделио је радикале од либерала- Ја незнам колико има у томе истине, али сву ту славу Пера никако не би требао да само за себе задржи, требао би бар мало да је подели и са г. Вадиројем, — хоћу рећи Радивојем Милојковићем. У прочем лепо је то кад ко може за времена да изврши мисију своју, па да пружи оба образа (т. ј. за које мисли да их има) признању народа и правичности повеснице. На томе је путу и Герман Анђелић и тај пут нека нам је сретан. (Само код њега не знам да ли је реч толико о мисији колико о мусији). Па хајде да и ја завршим моју мисију, која се састојала у томе, да за овај број „Стармалог" напишем уводпи чланак, без велике и дуге досаде поштованим читаоцима.

Како то? рекох ја. Да, вндите само, рече један, мој познаник опкладио се једаред са некнм другим, који је био брат од стрица његовом оцу, да овај — ако се не варам звао се Јован — дакле, да овај Јован неће моћи десет минута у сахат гледати и сваки пут, кад год би шеталица овамо и онамо ишла, рећи: „Ево је, ено је!" и видите господине Жане, мој је познаник опкладу добијо. Но јесте л' чули, рекох ја младићу, тај мора да је велика будала био: ја се кладим с вама, да ћу цео сахат у мој сахат гледати, који ми је тако мио, и кога сам од свога деде наследио, ја вам кажем цео сахат гледаћу у њега и непрестано ћу говорити ; „Ево је, ено је!" А опкладићу се за пет талира! Добро, рече младић, ево пет талира, и метне пет талира на сто. А и ја положим својих пет. На то рече онај други младић: Знате шта, господо моја, ви можете ти десет талира код мене да депонирате, а ја ћу воиац оном дати, који опкладу добије. Добро, рекосмо обоје, и ја се одмах пред свој сахат посадим; а пет талира држао сам већ за добивене,