Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 18. ^А 1888.

139

зваће се од сада Вагапуоз; Црна бара — Геке1е<6; Јабука — А1таз (ва то ће се пити и алдумаш); Сакуле, зваће се од сада укратко: Тогоп1а1-8 2Г§е<; и т. д. — Сад се ради ва томе да се и остале светске вароши и села помаџаре; тако н. пр. Лондон зваће се од сада званично Ап§о1згј^е!, Париз — Ггапсг1а ВиЛарез!; Њуј 0 р к — ХЈ ј.§ г . С у о г § у и т. д. — само се хинеском Пекингу неће дирати у његово дојакошње име; а сиасла га је једино та околност што Рек значи у маџарском пекар (долази од глагола зШ;ш=пећи), а 1П§ опет значи маџарски кошуља, даклем Р ек1П§ је Пекарова кошуља, па ту кошуљу неће да му скидају; а на тој галантерији биће им Хинези јамачно врло благодарни.

Ћира. Ко има права решавати о брачним разводима у Србији, — конзисторија или синод? Спира. То право, по закону, има само конзисторија; али, по калембуру, мора се то право дати синоду Ћира. Аха! Јер је син од матере већ отргнут.

Ћира. Е, ал које допустио, да се син отргне од матере, пре еего што се и саслушала мати ? Спира. То је допустио Бисмарк. Ћира. Ма човече како може он тако што допустити, кад он није вере православне, већ је п р отестанат? Спира Он је унапред знао да краљица Наталија мора против тога насиља протестирати, пав ју је сматрао као протестанткињу, — а ту већ он сме да решава. Ћира. Е, е, е! А зар се није Бисмарк жацнуо, да ће то бити криво синоду у Србији ? Спира. Није. Јер он увек зна разлоге дотеривати на свој калуп. Па ко вели: србијански је сивод православан, — даклем не сме протестирати.

на

Ћира. Ми као да се шалимо, — али шта веле то у Србији? Спира. Све им је уздање у име митрополитово, који се зове Мраша. Ћира. До душе, — ако ту реч мало прекроје, од Мраша може лако бити Марша.

П у с л и ц е. ©. Цар Вилхелм иде у Русију и може још доћи до споразума са Русијом. А ми кад нисмо хтели да Немачку претечемо, остајемо да из даљине гледамо анализирајући ту реч: спор-разум.

Краљ Милан виче: „Ево ми развода!" — А одзив на то не одговара њему, већ краљици Наталији, — одговара: „Мираз вода".

§. Краљица Наталија канда још и сад не мрзи

Волете л ви сира ? Девојка га погледи чудновато па одговори: А какво је то пигање ?!!! Не, не, *гео сам да иитам воле л' ваша госпоја мати сира? А шта би ви били дебљи и бољи све и то да знате ?! Паја, већ ушепртљио, јер удавача гледи у очи па неда му ни тренути, те опет сасвим збуњено промрмља: Е гле! а шта ми је ?! Хтео сам питати воле ли ваш господар отац сира ? Дафина се намршти на овако питање, скочи на бабачке ноге те излети напоље, ђувегију остави да размишља о „бесмртију душе." Кад је однела родитељима радосну вест сети се новина, па да неби дошло у руке оцу ил матери брзо отрчи натраг, затече Пају где седи ко здрав читав, мислио би човек да чека одговор. Удавача згужва новине и појури напоље. Е није већ роткве вама, проговори Паја, то су моје новине. На част вам одговори Дафина и изађе на поље. Није ни пет минута прошло, а госпођа мамица сасвим достојанствено ступи у собу, стане пред Пају и рекне: Пријатељу ви сте дошли да се жените, јелте ?

Та да, ваљда вам је казала ваша кћи. Она ми није ништа казала, већ. . . . Нисам ни ја њој упаде Паја у реч, може бити да би и било што, ал кад се напела ко жаба у крај баре, сад нек чека кад ће се Паја (први момак у селу) опет наканути женити; — затим устане, па и без збогом остајте оде. Упути се управо „Медведу" те намири 30, словом: тридесет чаша пива, за тим се одбатрга кући и легне, а пред вече кад се иробуди — дао је „релацију" оцу и матери. Можда би ко рад био знати, шта је било даље с' удавачом ? Она се врати у собу да отвори прозоре и изветри собу; Паја у „гњеву" заборавио новине, а удавача закључа врата, па још једаред прочита ону „анонсу" ко што реко од год: 1881-ве 27-ог Маја бр. 33. Ако је ко рад знати шта се у оној анонси налази нек потражи тај број, иначе на захтевање у верном препису послаће му и подписани. Цаја после није живио ни пуди седам месеци, умро је од „капље," а Дафина још и данас чека откуд год ђувегију. Ђ.