Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 18. ЗА 1888. 141

М у ж. Ха, ха, ха! Ти мислиш још опкладу до(5 ИТИ) — а ево си је већ изгубила, — јер ево, већ си проговорила. Снаш' Фема. Не губим ја опкладу тако лако. Већ ти је мораш изгубити. Ми висмо уговорили: која ћу три дана ћутати, — а ја сам мислила три дана после смрти. Даклем нема сумње да ти мораш опкладу изгубити, Муж увиде да је насео. Одмахну руком и прежали петицу. Лала. В р е м е. Шта је време, да л' ко знати жели ? Све што би смо и што не би хтели: у природи — ве почет почетак, сиротињи — вечни црни петак, за науку — развој трећег чина, за пијанца — чутура без вина, бесној сили — парница са правом, гадној лажи — секира над главом, у лекарству — лекар свију рана, а за глумце — кеса подерана, за боника — књига с другог света. за ленштину — ни брига девета,

за лопова славољубљу тренут „лепе згоде — чаша ладне воде.

за нервозне — клепет празна млина, Код женскиња — тајница једина, заљубљеном — жеравица жива. за песнике — фабрикант мотива, за гробаре — берба винограда. за сањала — праља старих нада, за сужника — појам о слободи, за све друге — лист о новој моди, историји — „повод еа^е ствари", неодлучном — џангризало стари, а паметном — драгоцено злато, на дну мушке воље закопато; и све даље и све ближе тако слабо перо не стиже га лако. Но кад кад ме усташца засврбе, па се питам: шта ли је за Србе ? а враг неки подругљиво уиче: Поље, на ком' чкаљ и коров ниче • бесконачност укрштаја иреки', где се може — свађати во вјвки! . . . С Л. Лазић. Р а ч у н, Неко је прорачунао да људи просеком говоре 3 сата на дан. На један минут долази одпр, 100 речи, а то чини, кад би се све штампало, пуних 600 октавних страна на дан. А на целу годину изнело би преко педесет дебелих књига. Тако стојимо са човечијим језиком. — А како је код женских, то рачунџија ил није хтео, ил није смео да прорачуна.

Ала га је ухватио! „Узалуд смо нос подигли — учен синак збори човек ти је животиња, можда још и гори! Па сад ко се дичи, нека му је просто, ал' човек је, оче, од мајмуна пост'о. Тако кажу књиге — науке нам луч а у нама самим загонеци кључ " „Верујем ти — вели бабо —■, та како и не бих? То се ето, драги сине, види и на теби. Ту већ нема сумње, то види и слеп. Ал' једно ме брине, па премишљам вазда: кад те мајмун роди, а не господ сазда, ко ти, јадно дете, ко — одгризе реп?! к С. Л. ЛазиЂ. Мајсторија козе пасе, Била је цича зима кад је неки стран путник дојахао у сеоску гостионицу. Иште собу. Нема, све су заузете. Коња су му примили у шталу а он уђе у велику собу, где се једе и пије. Ту је било пуно сељана; поређали се око пећи, где би он тако радо сео да се мало огреје, Гостионичар га запита желили што да вечера. Путник одговори: — Меаи донесите ма шта, што имате готово. Али пре свега подајте мом коњу једну чинију сира. Гостионичар избечи очи: сира!? коњу сира! ваљда сте хтели да кзжете сена. — Ма знам ја шта говорим. Сира му подајте. Гостионичар слеже раменима и изиде на поље. А сви сељани који ту беху, појурише за њим, да виде то чудовиште од коња, који се сиром храни. Коњ, истина, није хтео ни да погледи на сир, — али међу тим је његов госа ухватио најбоље место за столом поред пећи.

За што? — за то, А. Ала, господине попо, кажите ви мени онако искрено, за што ви нама увек говорите да постимо; а ви сами никад не постите. Попа. Казаћу ти — али немој да ме стрпаш у „Стармали". Та баш за то ја вама препоручујем пост, што сам не постим. Јер кад ви сви постите, онда појефтине и ћурићи и прасићи, и маст и јаја, — а ја као сирома човек, морам гледати себи да олакшам. Та знаш да сваки светитељ к себи руке држи. А. Знам, знам, господине, и хвала што сте ми разјаснили. Попа. Ал обећао си ми да нећеш све у „Сгармали" стрпати.

Д. Нећу „све"

само оно што је за

Јер ја сам његов редован дописник.

„Стармали"! Др. к.