Стармали

"У ГЕЗГово^е Саду ±0. јзтла- 1333.

„Стармалг" излази трипут месечно. Годишња цена 4 погодишња 2 ф . — на 3 месеца 1 ф . За Србију и друге крајевв: 10 — 5, — 2 1 / а динара или франка. — Власник и одговорни уредник Змај-Јован ЈовановиК; Мздаје штамиарија А. ПајевиИау Новом Саду рукописи се шиљу уреднику (1)г. Ј. Јоуапстс, Л\М('П Негпа1«ег С1иг1е18(гав*е, Лт. 9.) — Претплага и све штс се тиче администрације тгжље се штампарији А. Пајевића у Нов. Саду, из Србије књижари ВаложиЕа Београд и Ниш. — За огласе пдаћа се 6 новч. од реда.

НАД ТАТРАНСКИМ БРЕГОВИМА,,,.

Над татранским бреговвма вебо ј' тако мутно, Па и горе ко погледи, тако му здослутно. А како је испод неба ? — ту је мука права : Подмдадак се старом стаблу силом ишчупава. Зар је деце понестало из тих седа мирни ? Није деце понестало, — у шуме завирви Деца с' крију по шумама, жалосна им мајка; Па и ту се, па и ту се на њи диже хајка. Што улове то одаесу у Арад жандари, Е тако се од Словака стварају Маџари. Деца бледа у невољи грцају и пиште, Они иду као да их воде на стратиште. Они љубе свој завичај, своје јато драго, Ту би ради живовати, — ал све им за наго. Цео свет би поклонили, ко за тиме хдепи,

Само њима да с' не отме њихов кутак лепи. Глад, голота, сиротиња снагу им не слама, Ту где чују миле речи словачких песама. Ал баш ову љубав иде сила да сатари, И тако се од Словака стварају Маџари. „ТТТта. је дрво без огранка ?! Шта је врт без цвета?!' Тако пита остарина под теретом лета. „Наше цвеће и ограње то су наша деца, Осећамо да нам неко све жиле потсеца." — Над татранским бреговима небо ј' тако мутно, Па и горе ко погледи, тако му злослутно А кукњава јадних мајка тако срце цепа ; Ветар дува па је носи на све стране света. Чује цела Еуропа, — ад ко за то мари Јер тако се од Словака стварају Маџари. —о—а.

Из нашег друштванца, Баш смо нас нек ^лико ђака били у пријатељском друш^ву на чаши пива, кад један, да нас изненади извадц из џепа х ј % киле сира и стави га на стол, на опште расположеније. Еад сир поједосмо загледасмо се у празан тањир, — а тај празан тањир био је 48. број „Нашег Доба". Није баш са свим празан био, ето н. пр. у подлиску, осим „Магарећи бунар" било је још давање на знање да је уредник тога тањира, — хоћу рећи листа, добио од свога путника Хаџи П. Р. Скрибешћанског лепе дарове: Погачу из Јерусалима. Камен из реке Јордана. Плетену котариЦу из Нубије. Перо од кости из Витлејема. Поскурњачу из Назарета. Крст из св. Горе н мапу од Па лестине.

Наше мало друштванце тој се важној новости врло обрадовало, — та ми би волели да у томе листу никад друго што и нема, него само инвентар ствари, што је уредник од кога добио и што још може добити (ако да бог и срећа јуначка), Ми онда заборависмо на дондешњи озбиљан и суморан разговор па склептасмо ову тако веселу новост. Таки се заподе питање, шта ли ћз да ради уредник „Н. Д." са тим даровима? „Погачу ће наравно појести" рече један. „Е па нек му је на здравље" прихватимо сви остали, куцнусмо се и исписмо. „А шта ће са каменом јорданским ?* „Њиме ће ваљда да притисне своје критике, да их ветар не однесе, јер врло су лаке". „Добро. А шта ће са плетеном котарицом из Нубије?"