Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 20, ЗА 1888. 155

□ • Још се једвако вевтилира брачво питање српског краља, — али има загувтва ваздуха, коме не помаже вептилација, већ радикална дезинФекција.

~. Дакле још једне н овине у Ееограду. „Српска реч". — У имену уредника (Јавошевић) не видимо српску реч, већ само српски накаламак ић, да се Власи несећају.

ф}. Сад је опет неки Хазелијус изумео најновије пушке. Па онда да не буде рата, кад већ и зецови измишљавају пушке! Радић ради. Ал Пакрац се гади.

1* ј . Млади краљевић Александар ономад је у Бечу први пут обукао дугачке чакшире. То јављају све новине, — али то није тако важна вест као н. пр. кад би се кр. Милану ократили рукави.

§. Арнаути нападају на Србију. Тако је кад Србија не сме имати пушака да се брани од Арнаута.

Отаре ствари. У Новом Саду продаје се данас старо за нов о. Догоао веки др. Ханзен, те даје хипнотичке представе, а свет се чуди и мисли да гледа нешто ново, до сад не виђено. Да чудних људи! Познао је Паја ома, да ће бити чуда, па кад виде, да је тесно, да се нена куда , досети се да превари своју маму љуту, па јој рече: „Драга госгго. на кривом сте путу. Варате се, кад ме таквим именом зовете ; јер ја нит' се зовем „Паја", нит' сам ваше дете. Ваш је Паја лица бела а руке му беле , а моје су, ето вид'те, сасвим друге „феле". Порекло се моје, госпо са вишега води : ја сам, знате, мајстор-Даба, пгто по црепу ходи , што по крову, по тавану и димњаци кружи ; па сам дош'о, да нх питам како здравље служи. Како видим, све је добро, није им ни врага! За то — збогом! Љубим руке, моја госпо драга! Морам ићи, јер су скупи часи м^га бдења." Јест, ал' добра домаћица беше друга мњења. Није хгела, да умакне тај брижљивац мали, а да му се на посети чиме не захвали ; већ ти вредног „мајстор-Дабу" — да нејде по црепу нажуљила папучицом по вражијем репу, а он ти се стао драти, као да га секу, к о да му је то првина у његовом веку! Сеја Ката украј врата из потаја вири , мило јој је што папуча нечастивца смири , па се смеје, па се свети своме браца Паји,

Др. Ханзен трпа људима под нос неке сјајне призме, и њих за мало ухвати успаваност, не могу да отворе очи. И то је сад нешто страшно и — ново. Та још од пре Христа било је, да сјај засене људима очи, те пооле не знају шта раде. Тако је то било и после Христа, а тако Је и данас. Једина срзћа гато сјај не може да занесе и заслепи свакога, а и др. Ханзен не може свакога да засене. Но да видимо даље. Ханзен пређе н. пр. некоме преко главе руком и тај заборави на своје име. Е боже тапшали су му да је већ срамота. А овамо има код нас сасвим друкчијих хиннотизера. Не прелазе баш руком преко главе, него преко свог џепа, а онај други заборави после не само на своје име, него и на народ свој и на поштење своје, па на послетку и на душу своју. И зар то нису далеко „сјајнији* резултати, но што их може да покаже Ханзен?! Ханзен је рекао некоме човеку: „Ти си сад свиња", а онај у хипотлчном стању, почео тражити кукуруза да једе. Тако је јако био уверен да је он свиња. А зар је баш и то тако страшпо, кад човек верује да је свиња?! А колико има свиња, иитам ја, којима кажу: „Ти си баш човек", а оне верују. Колико има ништавих створења, те кад им кажеш: „Ти си племенит, ваљан, добар," а они акурат мисле да је тако и тврђе су убеђени о томе, но они, којима Ханзен нешто сугестира. Много се допало и то, кад је др. Ханзен рекао некима : „Ено анђела" а они вероваше и падоше на колена. Свет их исмејао, а тапшао Ханзену. А колико је нас, питам ја, и без Хавзена, клечало пред неким анђелима, говорило „авђелу мој!" а често заиста не беше од анђела ни — труни. што не уме сам у себи бољу да затаји. Но то није од ње лепо, што се браци свети, јер папуча може лако и до ње допрети. 0 тако је грешни Паја, кад се није над'о, због чађавих својих жеља ђаволски настрад'о; ал' к'о вели: па младо је — па ко за то мари ! п Та од тога деца расту", веле наши стари. III. То је било, па и прошло, као прамен дима. Од тог' доба до данаске пет година има. Пет година — неком црне а некоме сјајне одзврјаше у недођин прошлости безкрајне. Пет година — пет векова — ал' за нашег Пају пет гусака што о себи рачуна не дају. Е, да богме та и он је знао нешто стећи: пет љета је маторији и за педаљ већи. Страћио је пусто време, у ветар протрк'о, а пролетос и са школом рачуне побрк'о. Но ко за то да га кори, ко да му замера ? Та им'о је човек с њоме велика „малера" : у књизи је наш'о длаку већ некол'ко реди , па од тада, ама просто, ни да је погледи ! Кад је ба^о вид'о шта је, било му је жао , ал' га најзад мајстор Луки за шегрта дао. (СвршиКе се.)