Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 22. ЗА 1888. 173

Чим добијеш мвого, Тад ћеш прећи мету, Јер оида ћеш желит' Све иа овом свету. А та страсна жеља Са срећом се коси, Гладвији ћеш бити, Него данас што си. Б— ци1).

На оном свету. За ручком при амвросији и нектару. II. Милован Видаковић. Аха! Ова амвросита с мајонезом баш ми прија! Све да ирсте лижеш ! У мојим Неменикућама, где сам се ја родио, и не сањају како се слатко једе Јокан Хаџић Светић. Дед' сад на то коју чашу вектара! Наточите му госпођице Милице! Милица Сто ј ади но ви ћ. (Точи). Ни у Фру шкој Гори нема бољег ! ђорђе Рајковић. (Галаптно). 0 молиј , у Фрушкој Гори има још слађег, и то у вашој књизи „У Фрушкој Гори", госпођице Милице. Оно читати и ово пити, то је заиста права сласт. Милица Стојадиновић. ћутите само. Ви сте ми увек и на оном свету ласкали. Ал никад вам опростити нећу, што сте у вашем „Путнику" донели онаку слику моју, праву накараду, да ме је чисто и данас стид, прави Фуксов посао! ђорђе Рајковић. Хе, да је онда било бечког Ангерера и Гешла, онда би друкчије испало. Јован Хаџић Светић. Хајде маните се свађе. На овом свету сви треба у љубави да живе. А Вама, Рајковићу, морам приметити, да сте могли наручити челикорезну слику госпођичину, као и ја што сам дао своју израдити за моја целокупна дела. То је много финији посао; ено погледајте Германову, у „Шематизму " ! ђорђе Рајковић. Да сам и ја имао двокатницу и сто лаваца земље не би ни ја друкчије радио. Арса Тодоровић. Да ја нисам умрХо четири године пре, него што се госпођица родила, ја би је измоловао и уступио Матици. која се баш оне године основала кад сам ја умрво. Др. Данило Медаковић. А шта велите за портрета у мојим некадањим календарима? Коста Трифковић. Сећам се као дете, кад нисам хтео да слушам, онда ме је дадиља плашила, отворивши по коју слику из оних календара. а ја одмах главу у јастук! Др. Данило Медаковић. Може бити, ал ево да вам кажем озбиљно. Ми скГо у оно доба, и ако је тешко ишло са илустрацијама уопште, барем наилазили на увиђавну публику, те је ова нас својски помагала и књиге куповала. А сад богме, к'о што приповедају ево ђура Малетић и други наши повији су-

грађапи, илустрације су лепше, али нема публике. Сад има доста илустрованих књига а било је и листова, али неће нико да купује и издавачи уздишу за оним старијим временима. „Путника", „Седмице" и т. д. не можеш нигде добити, а у „Илустроване Новине* умотавају се поштански пакети. Какав је то напредак! И „Јавор" кад је оно почео 1878. да доноси илустрације, већ је био једном ногом на овом свету, овде у нашој рајској читаоници, и да није за времена пресгао доносити слике, сад би га већ ми овде читали, као што читамо и „Илустроване Новине", „Србадију", „Српску Зору', а изишао је већ небесни позив и на „Немању". ђорђе Рајковић. (Устаје). Е, баш кад споменусте ову нашу неб сну читаоницу, идем и ја да читам мога „Комарца", „Хумористу", „Рен", „Путника", »Земљака", „Даницу", „Вечерњачу", „Бршљан", в Беседу" и т. д. (Разилазе се с ручка). !. Одбрана жена, Веле: да нам жена своју тајву никад прећутати неће, веле: да ј'ој језик при најбољој вољи у ћутању смеће. .. Ал' то ви'те само подмеће се њима; то истина није . . Своју тајну уме од мужића мила вечито да скрије! Др. Казбулбуц.

Нов проналазак. Мали ђурица — то вам је прави маторац. Кад би загледали у протокол крештајемих, нашли би, да му је већ трећа годиница настала. Ономад стојим ја с његовом мамом у авлији, а куварица коље гуску. ђурица је гледао, како се гуска бацака и крилима издиже. Кад је куварица гуску заклала одсече јој крила за перушке и баци ове на земљу, ђурица узме обе перушке и метне једну подједно а другу под друго пазухо, те стаде по авлији скакутати и духати. — Шта ти то радиш ђурице? Запита га мати. — Хоћу да летим к'о гуска! одговори мали мудрац, у пуном уверењу, да ће га гушчија крила у вис однети.