Стармали

186 „СТАРМАЛИ" БР. 24. ЗА 1888.

ститог (нек се мало једи) научара г. Иларијона Ру варца. Чим сам ту први пут на ту реч нагазио, таки сам разумео шта мора да значи и чудио сам се како ту реч већ одавна вису употребили разни дописници „Стармалови", за наслове својих уводних и уводителних члапака, или како сам Руварац није пао на ту сретну мисао, да у својим научним расправама одели тешко од лаког, есенцијално од ваздушног, дубоко од високог, једро од клизавог, озбиљно од враголастог,—па да буде доста и г Стражилову* и „Стармалом." А да је то учинио сад не би морао ја нагваждати. Ја тако схватам да нагваждати значи: онако говорити или писати као што н. пр. пише Дијете Грујица кад подражава Иларијону Руварцу, — али Вук вели да нагваждање бива само при јелу, — ту се Вуков речник мора исправити, јер нагваждање бива више при пићу него при јелу. То се приметило и при шесдесетогодишњем јубилеуму Аце Зуба, где је било здравица м а л о али дугачких. Дугачкесу биле за то, јер сад су већ и ноћи подуже, а мало их је било за то, јер је важило правило да се наздравити сме само оним врсним мужевима, који пишу у „Вражје Доба", а таких муштерија (мал не рекох гуштерија) нема још ни данас пуна саћурица, ма да би се и њиховом раду могло рећи: тма тем. Сад се највише нагважда о писму, које се недавно открило. Кад се мало дете открије тако, да му се види стражњица, онда се обично каже: пи ! срам те било. Али кад се начини овако велико откриће, да се не види оамо стражњица, већ да се види како су од прилике текли (као на славину) можда сви избори 1§ДМС1»». Младожења по моди. Од Колсшана Мнксата. Ових дана дође ми у походе Марцика Бајоми, мој стари пријатељ и друг на куглани. Он баца кугле врло вешто, увек је сигуран, да ће згодити најтеже кегле: „Фрању Пулског" и „Коломана Тису", као што зову славни куглачи оне две кегле на крајњем крилу, премда та имена сад већ више не пасују, јер Фрања Пулски не спада више неђу „крајње"; та рекао је недавно Тиси : — До сад сам био свакој партаји опасан; с тога ћу вам учинити љубав да не станем уз вас — па опет ћу уз вас стојати. Него хвала богу овде сад није говор ни о Пулском пити о Тиси, него о нашем Марцики, који је сасвим красан младић. Ал то је он већ одавно. Он се броји још непрестано међу оне, који имају „тридесет" година. Мој ми је отац причао, да је с Марциком ишао заједно у школу. Марцика вели да то није истина и зове мога оца „чиком". Ту не зна нико рачуна. Тек толико стоји, да је мој отац већ стар човек, а Марцика је још „младић." Његов је ход еластичан, коса му је црна као гавран а тако исто и његови навиксани брчићи. А ја више верујем природи, него оцу.

земаљских посланика, онда се каже само: срам вас било, — а оно „пи!" оставља се за идуће изборе,а довде ће се наћи нових касапа, којз ће немешаге заслужити тиме, што ће под реп клати главно право уставно, слободу избора. То је богами жалоспо. Али да довршим са нечим што није само жалосно, него је и смешно. То ми је приповедао један Београђанин. У Београду ономад састало се једно друштванце, - све сами званичници, даклем лојални своме каплару Николи Христићу. Док не буде готова вечера, хајде да покажу своју лојалност и тиме, што ће да читаЈу „Видело." Али већином су ту били људи старији, који не радо своје очи (и туђе уши) читањем кваре. За то се домаћин досети па дозове свога синчића ђака, уклопи му један број „Видела", да им он Форлезује, — а они ће донде пушити и у дим гледати. Прво је био уводни чланак у коме најмање десет пута долази лозивка данашње владе, која гласи „Ред и рад". Али форлезер је био мало мутав, није могао да изговори писмо „рци и , и тако кад је год требало рећи „ред и рад", а дете рече „јед и јад*. Први пут се то и чуло и нечуло. Други пут се чуло и пречуло, а кад и по трећи пут млади омладинац прочита „јед и јад" — онда се ухватише сви за трбу (то би можда учинио и кр. Милан да је ту био) па прснуше у смеј. Смеју пије било краја. Тек у неко доба утишаше се и заверише се да о томе ником ве казују. Реч су у толико одржали што до оада није нико дозвао, осим „Стармалог." А више и не треба. Но лако се њима смејати. Ал тешко је народу, који сваки час у место „ред и рад" види „једијад." Даклем Марцика дође ових дана к мени: — Од куд дође ти овамо, куда ни тице не маре да дођу? запитам га весело. — Долазим к теби, старче; чуо сам да имаш лепо мађарско одело. — Истина, имам. Хоћеш да ти га позајмим ? — Шта ти пада на памет! Него хоћу да ми будеш кум. — Шта булазниш! Ваљда се не мислиш женити ? — Јест ја се женим и узимам малу Пирошку Реметејеву. — Кога ? Моју нећаку, ону румену девојчицу ? . . . А на што ти оно пиленце ? — Треба ми, пријатељу. — Ал' твоје године, куме. . . — Какве године? запита Марцика зачуђено. — Жена брзо стари за мужем. —• Може бити, Марцика. Али муж се тешко за женом подмлађује. — Не брбљај. Хоћеш ли доћи или нећеш? — Кад си већ неумолим, а оно доћи ћу. Дакле кад ћемо ? — Од данас две недеље. До Мишкољца ћемо на жељезници. А тамо ће нас чекати кола моје невесте. — Но, па што му драго . . . и онако нисам туда никад путовао. — 0, то ти је сигуран пут! Немаш се бојати не-