Стармали

202 „СТАРМАЈШ" БР. 26. ЗА 1888

дрија а сиротнњска кеса штедрија. — јесте мор. ћемо их послати у Америку. — па ако се одапде не врате, драго ће нам биги, јер ћемо нагађати да им је онде добро. Тако ти ја почео са бербом а свршујем са егзевутором, па бар да је тако; ал нпје аи тако, са егзекутором још нисмо свршили. он ће тек сад да нам долази са опим чивуцким поздравом: Имате л' што н а п родај?" Имамо, има ли би још доста што на продај, ал која вајда! Продали би ми врло радо. н. пр. Анђелића. Ал кад би га какав отресит народ (наравно у мраку) купио, други дан би нас таки тужио, још би нас можда издевето, издесето, — па би оида изгледали још горе него што сад изгледамо. (А Анђелић би се опет вратио на наш врат). II ми би морали покуњити нос. Продали би ми н. пр. и ону другу гимназију новосадску, — јер она је наша, нас ради је установљеиа; ал добошар од силвог посла већ не зна ди му је глава, па би се могао збупити и у тој забуни могао би нам продати у место оне друге ону прву гимназију, па онда да плачемо и ми и патрони, догод друге не добијемо. Опет покуњен нос. Продали би ми радо п. пр. и наше „Доба". Е ал ту би велика господа таки уложили \-е1о. Рекли би: то се не може продати, јер то је већ иродато. А ми би се морали тиме задовољити, јер они то боље знају. И ми бп покуњили нос. Продали би н. пр. и нашу новиоарску зађевицу, продали би врло јефтипо, још би уз зађевицу додали и ког зађевичара, — та не да би је јефтино продали (ма да нас скупо стаје) него би је дали и бадава, ЕеЖНетЖж! Чика Макса и његов „амбрел." Чика Макса је веома позната личност у Нерадиндима. Мало и велико поштовало је чика Макеу као припознату добричину и флегму прве класе са „одличијем" . ј Тај вам се није зпао наљутити; па ни онда, кад му је његова сада покојна (бог да јој душу прости !) супружница Тина, у часовима буре, грмљивине и холује, (кућевне) тако горопадну и велегласну молитву читала, да се око куће њихове обично више непоОожних слушалаца скупило, него на смирену молитву попа Аце Модрипосића . . . У кратко: чика Макса био је оличени мир, и да је срећом он био на Бчзмарковом месту, онда би тај, тако извикани евроиски мир са свим друго лице имао, а не би се ослањао и наслањао на — „пангонете" и „оштре ђорде". Па ипак, (видите, ово „ииак" игра свуда велику улогу,) доживеше присни пријатељи чика Максипи, да га видеше не само љута и пакосна, него што-но реч: помамна од срчбе, и то због чега ?; — због свога сопственог, чесног и памјатидосгојног, великог, вуненог, плавог, старог „амбрела" .... — — — Чика Макса се нерадо сећа те епизоде, или као што оп вели : тога прикљученија, али кад је до-

е ал није нико луд да је прими. И ми остајемо опет с покуњеним носом. Нродали би ми врло радо и „Српски Летопис", — ал ди су купци? — Покуњеи нос. Продао би за цело и „Стармали" своју вересију, — ал ако би је ко и купио не би је купио за готове новце него опет иа вересију и „Стармали" би онда имао у место једне, другу вересију (само мало мању). — Опет покуњен нос. Иродали би н. пр. и један сноп наших посланика. Ал кад би их изнели на вашар, вашарски суд би рекао: они нису ваши него наши. Имиби опет морали покуњити нос. Но како би било да ми продамо баш тај покуњен нос. А за то да набавимо ведро чело, мушки збор, јуначки оклоп, сложап крок, истрајан плашт, и друге таке ситнице, које би нам боље доликовале. Но, — шта велите на то ? Ил да почекамо још док нам се покуњени нос тако не отегне, како подоба оној кијавици која нам је намењеиа.

Ћира. Из последњег процеса против Јаше Томића дознали смо много што-шта. Спира. На пример? Ћира. Ето на пример дознали смо да Јоту не треба за гушу, и да се оно „псето" не односи на њега, него на другу достојнију адресу. Ал манимо та ће љубведостојност већ дати бре воље, па га лепо замолите, хоће ипак да вам ириповеди, шта је то његов „амбрел" ск;;ивио, да му се госа на-њ тако озлоједити могао. Та прича гласи онда од прилике овако: Е, децо моја, лецо! Неће дуго овај свет! Нема ту више они стари, добри времена, кад се то до Пеште на тенани путовало, њих двадесетора кола, па се крену, као сватови, уз пут се одмарајући и веселећи; а данас она хала хоће половини света вратове да поломи, тако се жури и лети, као да ће Пепгга утећи! Иол&ко синовче ! полако! даље ћеш доћи! . . Па те нове мајсторије ! Па тек та ваша врашка мода! Ко је још видео, да мушка глава при најлепшем времену разапне над главом „амбрел"?! . . Та ваљда гисло ми мушкарци — жене, па да се бојимо сунца ?! Мој дед није амбрел носио ни кад киша пада, а некмоли кад сунце сја, е, ал врашка мода ето је и мене једаред закачила. Једаред и никад више ! Ишао сам ирви пут у Пешту. Моја покојна Тина, враг да јој . . . хоћу рећи: бог да јој душу прости, навалила на мене: како да се у тој великој вароши бајаги владам, да се не срамотим, и да не виде Пештанци да сам ја са села; па ди је она начула, да је по моди сокаком носити разапет амбрел, то и данас ие знам, али ми је дотле чантрала, док јој нисам реч дао, да ћу се и ја владати по варошки. Кад у Пешту, збиља, видим, те овде, те онде рзза-