Стармали

238 „СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1888.

Ухићено писмо. Дивна госиођице и поштована коишинице ! Од како сам вас ономад у нлавој хаљини са прозора видео, моје срце нема мира, моја душа нема мира, моја мисао нема мира, мој сан нема мира, мој мир нема мира. Ја сам одсео у хотелу „Еуропи", — ви сте даклем и европски мир порушили. Ако то не поправите; ако ми не дате прилике да се с вама познам, ја ћу вас тужити — Бисмарку. У име европског мира молим за одговор. Ров^е ге81ап1е 8е1а(1оп. Какве воде, У мом селу букнула ватра једаред баш о поноћи. Свет поче јурити сокаком, вичући непрестано : „ватра!"—Неко повиче од светине: „Котлове амо, жене, воде!" Ту је близу била кућа мога кума Аврама Бућкала, па како се његова сирота жена Јока синоћ мало више навукла, није чула да се звони на ватру, но кад тај неко баш под њеним прозором повика: „Жене, воде! а трже се ипак иза зна, па онако буновна повиче: „какве воде, бог вас видио! — Дајте вина!" Јовилим.

Начело једног лечника. На некој забави састане се богати трговац М. са лечником Н. Трг. 0 господине, ја сам се сад сетио да сам ваш дужник. Ама човече што ме нисте опоменули. Лечн. Знате, то је мо е начело, ја поштене људе никад не опомињем. Т р г Добро, добро, — али ако се деси да који поштен човек неће сам својевољно да плати, — шта радите онда? Л е ч н. Онда причекам још неколико месеци. Т р г. Ал ако ни онда не плати. Лечн. Е, онда се уверим да није поштен човек, и — онда ми моје начело већ допушта да га тужим. А.

И з ш к о л е. Господин учитељ је баш о тројанском рату предавао и овако завршио : — Немојте дакле заборавити да се јунак тројанског рата звао Хектор. На ово је Цера Паји рекао: — Но. ово ће лако бити запамтити. И наше се псето тако зове. На идућем часу унитаће г. учитељ Пају:

— Но, Пајо, би ли ми могао казати ко је био јунак тројанског рата? Паја не могав се сетити имена рећи ће: — Било је .Перино псето.

Разговор A. Рђава смо времена дочекали. B. Пмаш право, брате. Данас човек ако хоће не може поштено живети, ако не краде.

Питање и одговор. — Кад погледиш горе изнад себе шта видиш ? — Небесни свод. — А кад је киша ? — Еишобран.

Не треба јој већа плата. Госпођа Н. је више пута приметила да јој куварица затајива од новаца, које јој за пијацу даје. Једном ће јој рећи : — Чујеш, Жужика! боље ћу ти дати месечно 2 фор. више плате само немој красги. — То је немогуће, госпођо, онда бих ја бар 5 фор. штетовала сваког месеца.

У к р ч м и. — Шта ? Ви тек другу чашу иива пијете ? А ја већ шесту! — Ја и не могу више од две попити. — А ја могу десет ! — Хја, кад бих ја могао толико испити колико ви, ја бих могао испити двадесет!

Није му рекао да је украо. Неко је тужио свога познаника: — Овај ми је нанео увреду части, рекао је да сам га покрао. — То ја нисам рекао — упадне оптужени. То је овако било : Ја сам изгубио буђелзр и ен ми је помогао тражити. Буђелар нисам нашао. Ја сам му онда рекао: Но, пријатељу, да ми ти ниси помогш« тражити, ја бих био нашао свој буђелар.

Код адвоката Н. Н. била велика част. При растанку домаћин устане, да помогне гостима навлачити горње капуте и да их испрати. На то ће му рећи неко од гостију, кад га је дочепао за јаку од капута: — Та не трудите се, госп. докторе; није то нужно, помоћи ћу се већ и сам. — Молим, молим, пријатељу, — одговори домаћин — дозволите само. Ја хоћу — и преко обичаја да вас уверим, ;а адвокати не знају само свлачити капуте, него и облачити.