Стармали

258 СТАРМАЈШ" БР. 33. ЗА 1888.

наго-вестио и оно своје друго гвожђе, које не кује, већ га само у ватри држи, — јер кад се разједимо, падне и нама добра мисао ча памет, подбочили смо се па смо му рекли, да у Берлину није крај света, да би ми и мимо њега могли наћи аоштена савезника. Тим смо трганцима послужили господина Бисмарка и он се од њих заиста тргнуо натраг И кад буду звезде изаћи Т р а г љубави казаће. Но сад је опет све у реду; време је да се опет рукујеи цурукује, ими смо опет све заборавили, и то тако заборавили као да смо се напили бистре воде са извора Лете, или као да смо се најели печурака — холштајнских. Ми нисмо лисице, — јер лисица се боји и једних гвожђа, — а ми, уздајући се у своје поштење, не бојимо се ви два бисмаркова гвожђа, — само ипак не би желели д а до те нужде дође, да се морамо хватати и за врело гвожђе. Значајно је то, што је том приликом пештански „Лојд" већма кресао него његове бечке колеге. Шта је Фалка тако осоколило, у ту тајну још нисмо завирили (можда ће кадгод извирити и само). Из Србије имамо слабо извештаја, — мора да се нису још добро извештили. Последње што смо чули, завршује се са неким реном — т. ј. похвалили су нам се са суте-р е н о м народнога позоришта где ће се држаги велика скупштиаа. У том сутерену као да се спрема нека мала касарница (нека пази коректор да не изиђе: касапница — јер то би била неопростива штампарска погрешка), и ту би се онда могло наслутити оно, чега до сад није било, шф ЖПИЖ Ж Г Како ли су лепо наместили! Наиисао Јосиф Хевешија. Кратко и некако промукнуто звижнуо железнички етрој кроз широки димњак свој и на брзо за тим стао код оне мале железничке станице, мета мојега путовања. Кондуктер викну име тога сеоцета, у којему сам ја у више маха преко године бавио се ради одмора по неколико седмица дана, и камо сам и сада дошао опет ради тога, да се мало одморим. Држећи у руци бунду, штап и штит од сунца, гледао сам кроз прозор од железвичких кола. За јамачно сам се надао, да ће се из прикрајка којега осмехивати на мене какво познато лице; јер сам писао родбини да долазим, па је за цело изишао пред мене брат ми од тетке као што је то до сад сваком приликом чинио. Жељезнички воз беше већ у велико стао, а ја још нигди да угледам братовљева лица. Једино сам ја изишао овде из жељезничких кола. и тако је онај буцмасти возач који је стојао пред колодвором, и без распитивања могао звати, да сам ја тај кога он чека са својим „колегама." С прва сам одбио позив возачев да седам у кола, јер су редовно шиљали по мене каруце са бесним хатима;

што је до сада само „Видело" видело; т, ј. притисак од доле. Тајна врата су већ постала јавна. У сутерену би се, веле, сместила војска (али не више него што може стати). Стајаћа б" војска кроз патос промолила бајонете, да слободви скупштинари имају на што сести. И онда би се дигла завеса и на сребрном дворском служавнику изнео би се готов печен (или скуван) устав, — и зачуо би се глас из једне ложе: „Ево, ово имате да примиге, па онда се торњајте од куда сте дошли!" — Али ако би се на то одговорило, — „Молимо понизно, ми немамо овде ништа да примамо, него да дајемо. Ми нисмозаконопримпа, него смо законодавна ску пштина. * — Ако би с-' тако рекло, шта би онда било? То не питајте мене, ја сам далеко од сваког нагађања. Али без ма какве представе би се из позоришта тешко разишло. — Или би се дао Рабагас у попуњеном издању (што би ми још тога дана читали у вечерњим листовима бечких и пештан ских шорнала)—или би се представио какав нов комад, који у народном позоришту још није представљан, (што би ми тек после неколико дана чули). — Но то су за сада све само празне речи, пошто је велика скупштина тек само обећана, а још није на окуп дошла. У Загребу је сасвим друкчије. Ту и вије била велика скупштина ал је била велика дангуба. (Дангуба, тако се у нашем народу зове она тица, што на дугачким ногама чечи, дугачким кљуном воду мути и у мутној води рибе лови). Та се скупштина разишла да код куће у миру божићне празнике проведе. А могла се још пре разићи и то „ са мирном душом и са одугиевљењем" (по класичном изразу али кад возач спомену име мојега рођака, велећи, да га је он послао, и када нигде ве угледах каруце, несам имао куда, већ седнем у оклепане и расклиматане таљиге, у којима беху упрегнуте неке две магоре и мртве раге. — Ваљда није код куће господип Емил, рекох возаху. Емил је име мојему брату од тетке. Са овим питањем хтео сам да дознам узрок, зашто није изишао пред мене. — Господин је код куће молим понизно — беше возачев одговор. — Хм ! — помислим — па што онда није изигаао пред мене ? — А они парадни коњи ваљда су гдегод на путу ? — наставим даље искушавање. — А не молим, код куће су у кошари. — Е, онда је то бар најмање чудновато! — Па што онда несу послали каруце и те коње као што су до сад увек чинили ? Или ме зар сада не чекају тако радо као до сада ? Али, та ено сам тек прошле седмице добио од њих писмо, где ме сви редом, па и сама Ленка, најусрдније позивљу у госте. * * * Већ је у велико било вече, када се наш еквипаж дотандркао до добра мога тетка. Пређе кад сам долазио, увек је Ленка још из дале-