Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 6 ВА 1889. 47 ** «о««5 -ЈЈвевге«* «т «ж

Бошњак пред судом, Продавао јесенас један Вошњак суве шљиве у вароши. Дошли купци, прегледали робу у џаку и нашли да је шљива и крупна и добро сушена, теје добро платише. Кад да истрееу вреће, а оно само одозгоре лепа шљива, а дубље у џаковима сам ситнеж, који ни половину плаћене дене не вреди. — Дај сељака као варалицу пред С уд. — Судац му разјасни, да је по закону крив као варалица и да ће бити кажњен. „Ама, зашто?" пита Бошњак. — „„Како зашто ? Зар си толико глуп, да не знаш, да је то п р е в а р а, кад горе у џак поређаш, крупну и лепу робу, а доле погрпаш којешта ?"" — Бошњак ће на то рећи: „Па то сам ја таки вала о д В а с научио, јер кад купим кутију дувана, а он одозгоре не тиож бити бољи, а кад доле, а оно само — ђ у б р е" ! — Кажу, да крај свог тог д о к а з а ипак Бошњу ваљано казнише. „Један коншија." Добио нове чизме за старе. Отишао чика Т—ски у Пешту. Када је у вече легао рече му гостионичар да закључа собу Чича му одговори: „У мојој соби код куће спава пет душа, па опет не закључавам собу!" Кад је усто у јутру ал ччзама' нема. Он се поче дерати: „Ди су моје чизме?! Хеј, дајте моје чизме !!" Девојка му донесе извиксане чизме. Кад је чича видио чизме, промрмља: Нису моје, ал ове су нове! Кад је кући отишао, питали су га како је у Пешти? дЕ како ? — рече чича — дају нове чизме за старе! По причању ^ Ј В0ЦИН-МаЊИН. Како су Швабе остале без паприкаша, Неки Шваба из вароши В. имађаше виноград близу мога села, тик уз наше гробље. Кад је било време берби, онда је Шваба по два три дана брао виноград који му је обилним плодом уродио, (овде разумем доба пре филоксере) па пошто је прилично далеко од вароши, морао је ту и ноћивати. Тако једанпут за време бербе встане Шваба са још двоје њих као и обично да у винограду преноћи. Мало даље с оне стране гробља налази се сеоски пашњак, где сељани слободно могу водити коње на пашу. Тако и тог вечера нађоше се само њих двојица од сељана са коњима, па знајући да су Швабе у винограду, намисле да учине какав „шнас". — Знаш шга, рећи ће један од сељана другом, данас је и онако сахрањен наш добри ча-Ставра, бог да му душу прости, а Швабе су сигурно видиле кад су га сахранили, па за то мислим да не ће моћи на миру спавати, а и онако су бојазљиви, — већ хајде да ми њих преплашимо, па да их ратосиљано и бербе и винограда а и оне масне вечере, која ми на срцу остаде кад сам мало час код њих био и ш њима као бајаги мало брацки продиванио, — и о овоме план кројио. Ја ћу обући твој дороц и онако је нов па се бели, па ћу отићи на гробље и почећу сј дерати, а Шнабе ће сигурно мислити да се то данашњи мртвац повампирио, па ће сигурно нагнути да ^еже, па и вечеру и све остало онде ће оставити, само да главу спасу, ти ћеш донде сакрити се у оном јендеку поред винограда па само зготовљену вечеру узми и дођи овамо где ћу и ја после тога приспети. Дробро, прима се, одговори други. Пробаћемо, па ако испадне за руксм, добро, ако не толико чини. — Затим ■се одма кренуше ова два брата да дело и изврше. Онај

први оде на гробље и стаде се из петиних жила дерати : ау, ајао, бау, и т. д. а други оде у јендек код винограда. Кад чуше Швабе вику из гробља, мал' их није „шлог" потрефио, јер су мислили да се то онај мртвац сахрањен повампирио. Најетарији фетер рече, да ће много паметније бити да они нагну својим кућама, јер више вреди живот него и грожђе, кљук и онај паприкаш којега су бапг сад с ватре скинули. Тако и учинише. Нагрнуше преко винограда у правцу на варош В. а мој братац изађе из јендека, узме онај паприкаш, нађе тамо и леба швабина, па оде на оно место где је план кројен. У том дође и онај други па се наклате на паприкаш да им је све за ушима пуцало. Шта је после са Швабама било, то још нисам докучио. Кеверишанин. Исправчица, Нашао сам белешку у два поштов. српска листа (у једном новосадскон и једнон кикиндском), да ће се моја маленкост у течају овога пролећа доселити у Каменицу и — да %у се ту бавити искључиво са књижевним радом. Истина је, да сам се одлучио преселити се скоро у Каменицу поред Новог Сада,. али да сам накан оетавити лечничку праксу, то из мојих уста није нико чуо. Мене воља и љубав на лечничком позиву није никад остављала, па ме је и довела у Беч, да се ту у моме позиву потснажим, та ме не оставља ни сада, кад се враћам у родне ми крајеве. Али баш и кад не би било тако, свако зна, да неимућан човек, који неби хтео жебрачки да живи, тај може само дилетирати у српској књижевности. И ја сам неки дилетанат у њој. Па ако ми старије године и стање здравља не би допуштало да уз главни поеао свој још и два листа уређујем, пре би ее одважио, да уређивање овога листа, каквој нлађој снази уетупим. Ову исправипу за то пуштам, докле допрда се измишљени гласови (који су и горе поменуте листове заварали) не би и даље простирали, — јер таки гласови лечнику исто толико хасне, колико би н. пр. хаснило трговц у кад би о њему пријатељи затрубили : сутра затвара дућан — и живеће о перу и мастилу, а недељом и свецем Јести ће печенку немара српске читајуће публике са подварком рестанције српски предбројника. Др. Јован Јовановић. Одговори уредништва. Гг. Д. Р. у Сомбору. — М. С. у Н. Саду — В. ђ. у Загребу. Ви сте добро решили загонетку у 5. броЈу, овог листа и са добрим решењем добили сге р е ч „Стармали". Зар вам то није доста. Него би још хтели да вам „Стармали" и у натури шаљем. Баш сте шаљивчине. У прочем обратите се на др. Казбулбуца, он је расписао ту награду, а не ми. М—ћу у Р. За сада нема изгледа да би то могло бити. Крцану. Сад се та ствар на другу ноту свира.

Новије књиге и листови које уредништво прима у замену. Последња грофица БранковиЛ. Написао П. К. Сопрон. С немачког превео и на свет издао проф. Мојо Медић. У Земуну 1889. Штампарија Сопронова. Цена 60 н. Нова Зета. Месечни књижевни лист. Уређује др. Л. Томановић. Цена за све земље ван Црне Горе 3 фор. на годину.

Још се могу добити сви бројеви „Стармалог* од почетка до данас. "Шв