Стармали

54 „СТАРМАЛИ" БР. 7. ЗА 1889.

Циганске досетке и лагарије. Прибрао их Љ. Д—ћ. VI. КОЛО. Ништа не може бити без њега. Осуде Циганина на вешала. А он им се молио и молио, да га бар не носе на губилиште на колима и уз уобичајену пратњу, да га неби гледао свет као неко чудо и> можда и урекао — већ да му допусте да он сам пешка изиде до вешала. Поред потребне опрезности испунише му молбу Дига је ишао према вешалима прилично лагано, камо се згрћао силан свет у мањим или већим гомилама, али с много већом журбом него што се Цига отимао. Једној гомили, што је баш поред њега јурила, рече Цига: — Не морите само у лудо те ваше ноге, та и онако се не ће тамо ништа без мене свршити. Но је бољи ? Била забава у једном господском дому, и газда дома тога нареди Цигане, да му на забави свирају. Но једна швапска банда предвари их, и кад су Цигани дошли, ова је банда већ у велико свирала. — Доцкан сте дошли, рече им домаћин, а и иначе, ови су овде мало другачији детићи пего ви. Погаси ти само свеће — рече матори бегеш па да видимо ко је бољи ? (Швабе свирају из нота, а Цигани умеју и у помрчини, јер на памет свирају. Циганин украо шиљеже. Духао је оштар јесењи ветар, што га Цигани баш ни мало не воле. Један Цига оде неком газди, и замоли од њега свежаљ сламе, да може прострти себи постељу. — Ено ти камара, па узми колико ти треба — рече му газда. Око камаре „случајно" су пасла шиљежад, и Цига је једно „случајно" ухватио и стрпао у свежањ. Радујући се ненаданој гозби и слави, звиждукајући је носио плен Свој-, но случајно је висио реп шиљегов из сламе, и то ода цигину радњу. Одмах пријаве газди цигину крађу, који сутра дан рано дозове Цигу себи, и гневно се предере на њега : — Како си смео да украдеш шиљеже ? Цига је видео да ту лаж не помаже, већ почешав своју закрмчену главу и показав са свим невино лице, рече : — Враг ће га знати, како се умешало у сламу. Но газда се није задовољио с оваким одговором, него оштро рече Циги : — Одмах да си легао на ову клупу, па да те научим како се краду шиљежад. — Понизно ти захваљујем милостиви госдодине, јер сам баш мало пре устао, па још нисам сањив — рече безакони Цига, који не „восхотје разумјети" реч газдину. Тврдица. Добио Цига за неку радњу чутуру врло дсброг вина, па баш у том добије и госта, али му је жао било, да своје кусно пиће подели с њиме на раван део. Но да се не би

показао баш са свим негостољубив, ипак је понудио госта, рекав му : — Дед, напиј, али од овога виеа не може се много пити. — А зашто да се не би могло ? — запита гост. — Јер ја не дам — одговори домаћин. А смете ли ви фрнафуље овако ? Зидали у једном селу тороњ, па и Циганин радио при зидању у надницу. Цигу су наговарали, да се и он попне горе на скелу, али он ни пошто није смео, Са лазила (скеле) све су погрднија и погрднија исмевања стизала Циги, и врло често му је стизало горе питање : — Но, Циго је ли да си несмелица — препелица ? Једном се већ досадило Циги толико пецкање и заједање, те прикупи сву своју жалосну смелост и снагу, и оде горе на скелу. Но кад стиже тамо а под њиме се поремети једна даска, и он пропаде кроз скелу, па — љоскац на земљу. Но било како му драго, тек доста да му није ништа фалило. Кад је Циго од првог страха дошао мало себи, а он ти погледа охоло на скелу, и — као да је он баш хтео да тако пропадне кроз њу, још охолије „возгласи" : — А смете ли ви фркафуље овако ? ! Како треба да живе муж и жена. Неки Цига не само да је често, него поред тога и здраво ,је испрашивао своју жену, што је овој већ једном догрдило, те сва модра од масница оде попу на тужбу. Поп да дозвати немилостивог мужа, и за тим му рече како је гадан, и како немио Богу таки живот у породици, где се непрестано свађају, А после тога му опширно и најлепшим бојама цртао миран породичан живот у слози и љубаву, који је драг и Богу и људима. Цига јевеликом пажњом слушао ову попину придику па ће се један пут — али као да је он био нападнут и бијен — окренути својој жени и речи јој : — Па зар ја не говорим већ одавно, да ми треба тако да живимо и да се слажемо, као што нам господин попа каже! —

Тражи нешто на небу. Ноћ је била здраво ведра, Месец, звезде сјале су, А у соби, покрај стола Седила је баба Јевра Са унуком својим Шацом. Баба Јевра листала је Зборник стари са сликама; Слике беху сами свеци (У зборнику шта ћеш друго !) Гледала је баба свеце, А и Шаца гледао их. Запитаће мали Шаца, Кад опази нешто ново, Запита ће, радознао: „Је ли, б^ко, ко је 080?" — „То је чедо, свети Петар". „А на што му ови кључи ?"